Zašto reka ima dve obale  

 

 

 

 

 

     ZBIRKA PESAMA

 

 

     Izdavač:   APOSTROF  Beograd,   1995.

 

    Strana:     48

 

    Urednik:   Srba Ignjatović

 

    Recenzent: Srba Ignjatović

 

 

   Viđenja:  Živko Avramović, Zoran Vučić,  

                  Srba Ignjatović, Slaviša Jevtić,

                       Saša Lović, Jovan S. Mitrović,

                  Novo Šćekić

 

 

   Priznanja: Najuži izbor Disovog proleća `93. 

                    Rudnička vrela `95.

 

 

 

 

... Ova pesnička knjiga predočila nam je svojevrstan govor o egzistenciji uobličen pesnički skladno, jednostavno i vešto, no, gotovo po pravilu, takođe opremljen metafizičkom žaokom što upozorava na prolaznost, smrtnost i krhkost kako svega ljudskog, tako i najplemenitijih napora kojima je rukovođena ljudska jedinka.

 

                                                                                     Srba Ignjatović, Ilustrovana politika

 

... Radiša Dragićević je pesnik rima i zaljubljenik vezanog stiha. Zanatski, on svoj poetski rukopis brusi do savršenstva i u tome ostaje samosvojan i originalan. To ne znači da se pesnik ne bavi i slobodnim stihom jer su u knjizi i tri takve pesme koje ne remete koncepciju knjige već je obogaćuju.... Pojedine pesme su svojevrsne elegije i balade upućene detinjstvu, napuštenom domu  kapiji pred njim...

 

                                                                                                     Živko Avramović, Timok

 

... Dragićević je najpre pesnik svoga detinjstva koje je ostalo negde u podtupižničkim selima, a potom i svedok o trajanju i prolaznosti, lepoti i nestajanju. Ponekad iskreno setan, ponekad šeretski razuzdan, ovaj mladi pesnik u jednostavnim potezima slika selo, njegove ljude, i njihove radosti i poraze. U njegovim stihovima nema bolećisvosti i patetike, ali ima topline i života...

 

                                                                                                        Zoran Vučić, Zadruga

 

 

 

 

MOJA KUĆA

 

 

Iz njenog oaka dim se više nebu ne izvija

Niti u prozorima cveće mami pogled stranca

Miris njen ćilima njenih naćvi i tepsija

Čami iza brave iza reze teške i katanca

 

Ko će u njenim praznim sobama da čuje

Radost života i tople detinje glasiće

Kad njenim, prostorom samo tišina odjekuje

I pauk golem ćutljiv samo mrežu spliće

 

O bože i sveti Nikolo ko će meni da oprosti

Što žiške nema da ti o slavi sveću sine

Što preko praga neće nagrnuti gosti

Da vino piju i čaše dižu u zdravlje domaćine

 

I hoće li snage imati hoće li ostati

Bar malo topline ispod crvotočnih greda

Kad sed se strarac tu u njene sobe vrati

Da miris njen opet čuje i da dušu preda

 

 

 

MOJ BRAT

 

 

Zimi moj brat pod šubarom i umotan obigrava atare

Razgrće sneg opipava zemlju i psuje gladne glodare

Kad se s polja vrati onako ukočen drmne jednu ljutu

I grejući ozeble prste priča šta je video na putu

Posle do mraka stoku hrani telad i jagnjad pripušta

I muluje im njuške mlečne i tepa slova topla nemušta

 

Uveče s komšijama priča o lovu svadbama i momkovanju

I o onome što je svako od njih radio danju

Igraju tablića uz kiselu papriku  vruću rakiju

Sve dok se neko ne naljuti što gubi ili se napiju

Kad ih isprati hučno u sneg otpljune i plot pripiša

Odjuri s kreveta mačku te se na njega svali i utiša

 

Moj brat ima tvrdo srce bukovu glavu žuljeve na dlanu

Muke s porezom zaprljanu bukvicu pušku na tavanu

On ne zna za fest lorku havaje niti je čuo za merilin

Novine što mu do ruku dođu nosi u nužnik na klin

Dok uz komovicu čeka da niknu žita i prođu zimski dani

Boli njega za sadata begina i ljubavnike izabele ađani

 

 

 

USEDELICA

 

 

U deset uveče svetlo utrne da zid ne vidi stomak raspusni

Navuče jorgan preko glave ko zna o čemu misli dok usni

 

I ko zna koga joj san dovodi u mozak u srce u utrobu

U ono vreme kada se sva pretvori u mrak u zid u sobu

 

Sakrivena kao školjka na dnu tamnog mora pod talasima

Možda će privući lovca na bisere sa ključem u prstima

 

Ako je ikad vreme izleči digne ali i godine izmrcvare

Ko će ljubiti takvo lice takvo srce takve ruke stare

 

 

 

TATINA PESMA

 

Mileni, Jeleni, Aleksandru

 

 

U šumi golemoj gustoj od vetra skritoj i puta

Vučiju jamu kopam i oštrim jake očnjake

Da okot svoj sačuvam od neznanca ljuta

Iskeženih zuba i nakostrešene dlake

 

A noću dok zvezde gore u granama sjaje

I tri mi anđela u njoj usnu tri nevinašca

Silazim na prstima tiho u njene odaje

I dah im topli mlečni njušim iz ustašca

 

I čini mi se onda baš mi se učini

Dok njuškam ih ližem jezikom oporim

Da ću tad nad njima na onoj mesečini

Moći da ljudskim jezikom progovorim

 

Bože daj mi snagu da strašne vetrove staložim

Da im tela nežna na divljinu sviknem

Ni ljudske reči nemam da im pesmu složim

Već samo katkad divlje od sreće urliknem

 

 

 

AKO SE VRATIM

 

 

Ako se vratim

Primi me nežno

Ko mati sina

Oplakanog

 

Ako se vratim

Ništa ne pitaj

Vreme između

Zaboravi

 

Ako se vratim

Slomljen bez reči

Od ljubavi

Ljubavlju me leči

 

 

 

BEZ NASLOVA

 

 

Ako me kuneš

Nemoj me kleti da zanemim

Moje će oči lepšim jezikom govoriti

 

Ako me kuneš

Nemoj kleti da bez očiju budem

Činiće mi se još lepšim lice njeno

 

Ako me kuneš

Ne poželi moju smrt

Jer umreću na tvojim rukama

Sa njenim imenom na usnama