ROMAN

 

     (Drugo izdanje)

 

 

         Izdavač:   Književno društvo "Sveti Sava" Beograd,   2017.

 

         Biblioteka:   Azbuka

 

         Strana:    348

 

      

         Urednik:  Živko Nikolić

 

      

 

         Nagrada:   KNJIGA GODINE

                         borski autor, Nar. biblioteka Bor

                                Najčitanija knjiga Biblioteke "Nje-

                         goš" u Knjaževcu

 

        Viđenja:   Anđelka Cvijić, Zoran Vučić, Vladimir Jagličić,

                       Jevrem Damnjanović, Srba Ignjatović, Marko Nedić,

                      dr Ljubiša Rajković, Dragoljub Stojadinović,

                                                                                                   Vesna Tešović, Dragan Tešović, Brana Filipović

 

 

 

Knjigu možete besplatno preuzeti u elektronskom obliku sa linkova:

 

http://en.calameo.com/read/000294779e076e61591d3

 

http://www.korisnaknjiga.com/samotinja-e-knjiga-2704

 

http://serbianforum.org/domace-knjige/160431-radisa-dragicevic-samotinja.html

 

http://www.knjige.tk/knjige.php?3025-Radi%9Aa%20Dragi%E6evi%E6%20-%20Samotinja

 

http://www.download-knjiga.info/beletristika_l_z.html

 

http://www.4shared.com/minifolder/sf5BVs9Q/Radisa_Dragicevic.html

 

http://seminarskirad.biz/seminarski/radisadragicevic-samotinja.pdf

 

 

 

 

Pogovor drugom izdanju:

 

ČETVRT VEKA POSLE


    Uskoro će se navršiti 24 godine kako sam, posle zapaženog prijema mog romana prvenca „Preko neba“ zapisao prve rečenice njegovog nastavka, uveren još tada da će to pisanje prerasti u trilogiju. I, za razliku od pisanja prvog romana koje je trajalo 28 januarskih dana po nedaćama upamćene 1993. godine (takvo pisanje je kasnije kod mene stvorilo izvestan otklon prema ovom delu), pisanje drugog dela proteglo se na gotovo celu 1994. godinu. Naravno, opet za razliku od prvog romana, nastavak pisanja nije bio svakodnevan, pauze su nekad merene ne danima već nedeljama, u zavisnosti od poslovnih i porodičnih obaveza, i nisam siguran u tačno vreme njegovog završetka – samo znam da je bilo nekako pred sam doček 1995. godine.
    Pisao sam tako što sam ukucavao tekst direktno pisaćom mašinom, starom i rashodovanom u fabrici u kojoj sam radio (u kojoj još i danas, 41. godinu radim), koju mi je kradomice izneo tadašnji rukovodilac HTZ službe i dao u zamenu za obimnu knjigu o pčelarstvu, koja je bila iz zaostavštine mog oca. Žal za jednom od retkih uspomena na oca zamenio sam radošću što (najzad) imam pisaću mašinu – makar i takvu – koja svako dugo slovo ukucava pomereno naniže iz reda; računar je tada još slovio za daleku nepoznanicu.
    Kucani tekst sam, nakon višemesečnog držanja u fioci (koju nisam otvarao) dao na čitanje bivšem direktoru borske biblioteke, odavno pokojnom Slobodanu Jovanoviću, mom nerazdvojnom prijatelju u jednom vremenu, sinu čuvenog borskog udarnika LJube Jovanovića; on je bio prvi čitalac. Drugi čitalac bio je borski književnik Milen Milivojević, čovek na koga se ugledam već tri decenije u svemu: u pisanju, u čovečnosti, u blagosti...
    I to su bili jedini čitaoci za duže vreme. Sledeće, 1996. godine, kada su u borsku biblioteku već stigli prvi PS kompjuteri, na inicijativu (opet) Slobodana Jovanovića, a uz saglasnost tadašnje direktorice biblioteke Jovanke Jurić, nakon radnog vremena Biblioteke, dakle posle 7 uveče, nas dvojica, Slobodan i ja, zaključavali smo se unutra i na zavičajnom odeljenju ukucavali tekst u vordu. Naravno, u to vreme ja nisam znao ni kako se kompjuter uključuje, i sve je palo na mlađeg i učenijeg Slobodana, a i on je više vladao igricama nego unosom teksta, pa se dešavalo da mu skoro do ponoći diktiram (bez snimanja teksta), a on greškom pritisne pogrešan taster na tastaturi i pojavi se prozorčić sa izborom „yes“ i „no“, a Slobodan, posle kraće nedoumice, izabere pogrešnu opciju – i čitav večernji rad ode u ambis.
     Naravno, nisam ni slutio da će me pisanje ove knjige obeležiti za čitav život – ne samo čestim emocionalnim krizama tokom pisanja; ponekad sam iz sobe izlazio sa licem mrtvoga; istovremeno sam bio mučen kajanjem što pisanjem oduzimam sopstvenoj deci deo vremena za njihovo detinjstvo (često su se, kad me zateknu nad mašinom, povlačili iz sobe – a imali su po 7 i 9 godina): već sam jedne večeri, kada smo pogasili svetla na spratu Biblioteke i krenuli niz stepenište, svom silinom udario nosem u vrata i pao unazad. Naime, tog popodneva, čistačica je skinula postere sa donjih staklenih vrata i zatvorila ih. Naravno, nos mi je slomljen kao posle nokauta, odbio sam Slobodanove molbe da me vozi u hitnu ili na hirurgiju – i takav se, krvav, odvukao do kuće, a sutra, sa flasterom koji mi je žena zalepila preko nosa otišao na posao. Nos je sam srastao, pomalo nakrivo, i mom liku dodao novu dimenziju.
    Završen tekst u vordu uzeo je Đorđe Anđelić, tada inženjer u službi razvoja naše fabrike, i u svom stanu ga štampao u tri primerka – to je već ličilo na knjigu bez korica. Jedan sam primerak ostavio sebi, a po jedan sam poslao na čitanje budućim potencijalnim recenzentima – Davidu Albahariju (Kalgari, Alberta, Kanada) i Marku Nediću (Beograd), koji su zdušno podržali moj prvi roman kao recenzenti.
    Od Marka Nedića sam dobio pozitivno mišljenje i pristanak; Albahari je u rukopisu video primarno njegovu humornu stranu, i shvatio sam da mu je tema daleka i manje poznata, i kada je rekao da će napisati recenziju ako ja insistiram, shvatio sam to kao oklevanje i složili smo se da izostane. No, sam Albahari je 1998, dakle dve godine nakon prvog štampanja teksta, a 4 godine nakon njegovog pisanja, došao u Bor sa Predragom Markovićem, vlasnikom i urednikom tada jedne od vodećih izdavačkih kuća, Stubovi kulture, (na Albaharijevu preporuku poslao sam tekst na čitanje Markoviću), i skoro pred ponoć ušli smo u moj stan. To veče, naročito moja tada mala deca, pamte po jednoj zgodi: moja žena je napravila kolače za goste (ledene kocke), a kada je Marković poneo kolač ka ustima – kolač se prelomio i pao mu na bradu. Sam Marković me je iznenadio poznavanjem detalja iz rukopisa (mislio sam da jedan urednik takvog ranga čita mnogo rukopisa, i samim tim ima problem pamćenja detalja). Sugerisao mi je da može da prihvati rukopis na način da (zbog obimnosti) štampa samo prvi deo rukopisa i da, ako to „prođe“ tek onda štampa drugi deo. Nisam se složio jer je drama i pravi moto knjige iskazan poslednjim poglavljima knjige, pa smo došli do rešenja da jedan od njegovih urednika „skrati“ rukopis najmanje za trećinu, pošto se lično nisam mogao prihvatiti „kasapljenja“ sopstvenog dela. No, mislio sam, ako je to cena za logo takvog izdavača – neka „kasape“. To je, najpre, trebao da uradi Gojko Božović, ali mi je Marković kasnije javio da to radi Ivan Radosavljević – do tada meni potpuno nepoznato ime.
     Narednih nedelja, u nekoliko navrata sam se čuo sa Radosavljevićem, i mislio sam da ne radi tempom koji sam očekivao, i kad mi je rekao da je uradio skoro trećinu – do stote stranice – zamolio sam ga da mi pošalje da to vidim. Šokantan je bio taj susret sa mojim pisanjem: ono što sam smatrao najbitnijim u početku teksta (negativan izraz o vlasti, vladarima, o državi); sve što sam u tom, uvodnom delu, smatrao bitnim – bilo je precrtano. Istog dana sam napisao pismo da mi vrati rukopis. Kasnije sam nešto uspeo da pročitam o Radosavljeviću: o njegovim godinama, poreklu, odrastanju – i bilo mi jasno da je, bez obzira što cenim njegove uredničke poslove – u mom slučaju rukopis došao pred pogrešne oči i u pogrešne ruke.
Tekla je peta godina, a moj rukopis se nije pretvarao u knjigu: san – Srpska književna zadruga – nije mogao da bude odsanjan, bez obzira na podršku (tada i uvek kasnije) Marka Nedića. Čedomir Mirković, tada alfa i omega Prosvete, rekao mi je da mu pošaljem kratak siže romana pa ćemo razgovarati. Na moj dogovoreni poziv odgovorio je da nije dobio moje pismo. Tada sam mu faksom poslao tu stranicu, i ponovo ga pozvao. Nisam ništa primio, ledeno je glasio odgovor, a to je ponovio nakon pet pinuta od ponovnog slanja faksa – i nisam mogao da verujem jer je oba puta faks aparat pokazao uredan prijem pošiljke. Uveče sam, što sada odavno ne činim, gledao dnevnik: kod Slobodana Miloševića, dugim i čvrstim rukovanjem ulaze Dušan Mihajlović i Čedomir Mirković, omogućavaju mu da formira novu vladu. Sav moj bes zbog njegovog postupka tog dana zamenjen je zadovoljstvom što je izostala naša saradnja.
      Nisam imao nameru da rukopis, u koji sam zaista verovao i u koji, i danas, posle četvrt, veka ne manjom snagom verujem – predam nekom malom izdavaču. Zato je rukopis čekao neverovatno dugih sedam godina da postane knjiga.
       A knjiga je postao pod kapom Nolita. Ne zaslugom Dobrice Erića, tada glavnog i odgovornog urednika, vokacijski bliskog temi ovog romana – nije hteo ni da ga čita, već ga je tako „na neviđeno“ prihvatio, uz napomenu da konačnu reč odluke izriče uredništvo u kome su i Zlata Kocić i Bojana Stojanović Pantović. Rukopis je bio spona da lično upoznam Zlatu Kocić i ostanem zadivljen ljudskim i moralnim kvalitetima ove vanredne pesnikinje, koju sam do tada poznavao samo iz njenog pisanja. Desilo se tako, da sam je, u danu posete Nolitu, zatekao kako iščitava poslednje stranice rukopisa. Naravno, ona je već imala čvrstu odluku, ali me je upozorila da druga urednica (Bojana Stojanović Pantović) neće da čita „folklor“.
Naravno, razumeo sam i to: i tada (i sada) već sam pomen dijalekatskih pisanja asocira na „dela“ Radoša Bajića i Siniše Pavića (i njima sličnih) koji su svojim delovanjem uspeli da do krajnosti obesmisle sve ono čemu su, još početkom dvadesetog veka, postavili čvrste temelje Bora Stanković i Sremac, a docnije, mnogo docnije, tu i tamo, dodavali cigle Zoran Vučić, Dragoljub Zlatković, Dragoslav Manić, Rade Jović, Miroslav Cera Mihajlović, pa i Ivan Ivanović (naravno, nezaobilazno, i sama urednica Zlata Kocić!) i sigurno bih se i sam – da sam na mestu Bojane Stojanović Pantović – odredio unapred prema takvom tekstu... Uvek, kad razmišljam o pisanju na dijalektu, čujem u sebi pitanje koje je na predavanju „Dijalekat i književnost“ na Kolarčevom narodnom univerzitetu postavio jedan od najeminentnijih naših poznavalaca jezika (a naročito dijalekata) prof. dr. Nedeljko Bogdanović: „Zašto je Velo misto ozbiljna serija, a Vruć vetar humoristička?“ Ako pronađemo odgovor na to pitanje u punom smislu – onda smo na putu da uočimo pravi smer ka suštni, onda smo na putu Stankovića i Sremca.
      Ipak, velikom zaslugom i upornošću Zlate Kocić, rukopisu se priklonila i druga urednica, i knjiga je, konačno, mogla da se štampa.
      Ali, onda su došle muke: Zamišljajući ovaj rukopis kao deo trilogije, a vodeći se njenim prvim delom („Preko neba“) hteo sam da se ovaj drugi deo naslovi „Golubov let“ (Anđelka Cvijić je, po izlasku knjige, u „Politici“ napisala da se radi o bezimenom junaku „Samotinje“ – a u samom romanu ja sam, na kraju prvog poglavlja, u jednoj kratkoj rečenici, pomalo skriveno, napisao njegovo ime: „Ja, Golub“, ali se u prethodnoj rečenici govori o ptici, a veliko slovo u njenom imenu retko je ko zapazio). Alternativa ovom naslovu, za koji sam se zdušno zalagao, bila je „Jedna od priča“ jer je ovo zaista samo jedna od hiljade priča o propasti srpskog sela i seljaka, koje je komunistička vlast na početku neupešno prisilno (neuspele seljčke zadruge), a potom veoma uspešno perfidno prevodila u svoje sledbenike – radničku klasu. Tako su od seljaka, koji je do tada relativno malo zavisio od države – morao je samo da daje sina za pušku; sve potrebe sem petroleja, soli i eksera mogao je sam da proizvede, računajući i odeću i obuću – namamljivanjem na platice od nerada, stvorio zavisnike od državnih jasli, a zakorovio njive.
     No, Zlata Kocić se nije složila sa mojim izborom naslova, pa sam je zamolio da ona „krsti“ ovo čedo. U vreme letnjeg odmora koji sam provodio u opusteloj rodnoj seoskoj kući i po uraslom i delom zapuštenom polju (a gde bih drugde), iz komšijske kuće (tada u svojoj još nisam imao telefon) stiže Zlatin poziv: „Roman će se zvati – Mrem.“ Po početku, po prvoj rečenici romana. Slažem se – samo da knjiga konačno bude štampana. Sutra dolazi ponovni poziv: „Zvaće se – Katanac“. Nakon dva-tri dana stiže novi Zlatin poziv, i konačna odluka: „Zvaće se – Samotinja!“
I tako je štampana knjiga stigla u moje ruke – a u njoj, čim sam nasumice otvorio stranicu, šok! U štampariji, prilikom promene fonta, svuda u tekstu, umesto slova „Ž“ – stoji znak pitanja!
      Na promociju (u Nolitu) otišao sam teretnim kamionom moje firme koji je tada išao po robu – novaca za put nije bilo, a Zlata je podesila termin po terminu teretnog kamiona.
     Tog dana – poklopio se još jedan termin: prestanak urednikovanja Dobrice Erića, i ustoličenje Mileta Aćimovića Ivkova. Promovisana su dva Nolitova romana – moja „Samotinja“ i „Potok“ Bratislava Milanovića. Govorila je Zlata, sažeto ali afirmativno, i Mileta Aćimović – Dobrica Erić se nije pojavio, niti ga je ko više pominjao. Naravno, konstatacija da su te dve knjige nešto najbolje što je od proze izašlo u Nolitu te godine išla je u prilog mom verovanju u taj rukopis (a sebi sam vrlo strog sudija); hajde da grublje kažemo – godila je mom egu. Bratislav Milanović mi je iz ruku uzeo primerak „Samotinje“, a svoj roman „Potok“ mi nije dao, rekavši da će mi naknadno poslati poštom. Iako je imao adresu, njegov „Potok“ nikada nije do mene dotekao.
      Novopostavljeni urednik Ivkov mi je, nakon promocije, u četiri oka, odmah dao ponudu: Knjigu treba da vidi Srbija, bar njen istočni deo. I on je spreman da sa njom obiđemo mesta u kojima je taj jezik (jezik knjige) razumljiv. NJegova je cena sto maraka po promociji, a meni „ide sav ostatak“ (od čega?). Naravno, bilo je jasno da ja, birajući Nolit, nisam pogrešio, ali da je on – birajući mene – pogrešio.
     Knjiga je te godine dobila regionalnu nagradu Biblioteke u Boru – Knjiga godine (ne znam da li je bila u konkurenciji za druge nagrade; da li je izdavač i slao, uopšte). Od ustanovljenja ove nagrade (neskromno, jako neskromno – dodeljena mi je 4 puta) te godine bila je i nabrojnija i naoštrija konkurencija; prosto je bilo za žaljenje što su neke, takođe vredne knjige, ostale bez nagrade. Na promociji (koja je upriličena zajedno sa dodelom nagrade) govorio je Marko Nedić. Bio sam pretužan što je izostao dolazak Zlate Kocić, ali sam potpuno razumeo njene razloge. Oni su bili u punom skladu sa njenim moralnim i životnim načelima, i to je u mojim očima nju podiglo na još viši pijedestal. Biblioteka je (tada nije bilo fiskalnih kasa) prodala brzo pedesetak knjiga od dela tiraža koji sam od Nolita dobio kao autorski honorar.
       U anketi „Ekspresa“, književni kritičar Dragoljub Stojadinović iz Beograda, sastavljajući listu posebno vrednih dela u godini – „Samotinju“ je rangirao na drugo mesto, iza „Sablje grofa Vronskog“ Dobrila Nenadića... Slučajno došavši u ruke istaknutog novinara Večernjih novosti, Milana Mitića, otvorila je vrata novom prijateljstvu, a Milan je tome dodao još jedno izuzetno ime – Savu Babića (sećam se kada sam išao na prvi susret u Beograd: Milan me je sačekao na autobuskoj stanici, i odveo u Skadarliju na ručak, a potom u svoj pust stan, pun žalosti za njegovom rano preminulom mladom suprugom - anđelom, kako ju je nazivao očiju punih suza. Od stana uzeo sam taksi koji je pokazao moj status: dovoz od stanice do Skadarlije platili smo dvesta dinara, a isti put (kod drugog taksiste) platio sam 900 dinara. I setio sam se priče koju je mom sinu i meni ne jednom Sajmu knjiga ispričao David Albahari. Naime, tog jutra, kasnio je za susret koji smo dogovarali, pa je iz Zemuna uzeo taksi. Ušavši, kratko je rekao: Sajam, i odložio pored sebe torbu na kojoj su bile veoma uočljive kanadske nalepnice jer je kratko pre toga došao iz Kalgarija. Videvši torbu, taksista je „pustio mašti na volju“, dok mu Albahari nije rekao da je iz Zemuna, a da on može da vozi gde mu je volja, pa je taksista strelovito krenuo najkraćim putem, računajući i jednosmerne ulice.
      U rodnoj opštini, na promociji knjige u Knjaževcu, velika sala – hol u Domu kulture bila je pretesna za one koji su te ledene februarske večeri došli.
       „Samotinja“ je duže vreme bila najčitanija knjiga u knjaževačkoj biblioteci; u jednom razgovoru, Srba Ignjatović mi je ispričao da je tog leta ušao u samoposlugu i uz kasu zatekao „začitanu“ kasirku – nad „Samotinjom“.
U nekom vremenu, Zlata Kocić me je pozvala i javila mi da je u Nolitu deljena Nolitova nagrada, i da je dodeljena Bratislavu Milanoviću, za roman „Potok“ (a šta se moglo očekivati?). Ne bih voleo da napišem pogrešan utisak ili da tumačim pogrešno stvari i time činim lošu uslugu Zlati – ali mi se učinilo da u njenom glasu čujem prizvuk tuge.
Kasnije, mnogo kasnije, 2006. godine, napisao sam treći deo trilogije – roman „Knjiga o nama“ – ali ne na dijalektu već kao postmodernu prozu – knjigu od dva pausa (prvi od jedne rečinice: „Sedim i pišem knjigu.“, a drugi pasus slile su se stotine stranica, bez upravnog govora, bez čvrste radnje...). Albahari mi je iz dalekog Kalgarija napisao: „Eto, kako je lako...“. Treći deo je, u neku ruku, zaobišao junaka iz prva dva dela – možda i izazvao sumnju da je, u stvari, „junak“ trilogije sam pisac... I on (roman „Knjiga o nama“) je dobio istu nagradu, i bio u konkurenciji za nagradu Meša Selimović; Srba Ignjatović je u svom predlogu za nagradu knjigu u „Novostima“ rangirao na prvo mesto. Devet godina kasnije, Biblioteka rodne opštine Knjaževac (urednik Vladana Stojadinović) izdala je njegovo drugo izdanje, pod naslovom koji sam ja najpre hteo („Knjiga“), a urednik Jagličić izmenio u „Knjiga o nama“ uz obrazloženje da je moj predlog („Knjiga“) glup jer ne može da se knjiga zove „Knjiga“.
      Junak drugog dela, junak „Samotinje“, nije dočekao knjigu: ugasio se (to je najbolji opis njegove smrti) 3. oktobra 1999, onoga jutra kada se desio i slučaj na Ibarskoj magistrali. Godinu pre toga, jedna od junakinja, njegova kći, imenovana kao Lina, umrla je 26. novembra u ustanovi u Gornjoj Toponici kod Niša, u narodu znanoj kao ludnica. NJen muž, zet glavnog junaka, umro je 10. a sahranjen 11. novembra 1993. godine, u danu kada je u Biblioteci u Boru promovisan moj prvi roman „Preko neba“, uz učešće Davida Albaharija, Marka Nedića i Mihajla Pantića. Devet godina kasnije, umro je njihov sin jedinac, nikada ne zasnovavši porodicu. Omah su njihovu kuću zagrlile trave i šiblje, a ovog leta urušio se kući krov. Snaha junaka, ispijena metastazama, u najvećim mukama, umrla je neposredno iza ponoći 29. marta 1989. u stanu u kome je napisana ova knjiga. Bubnjar seoskog orkestra, imenovan kao Pišta, sahranjen je na novom seoskom groblju, gde su uz njega sahranjeni i najbliži – njegov dom odavno grli katanac. Muzikanti Vule i Tika (otac i sin – istinska imena), sahranjeni su na rubu istog novog groblja. Dobrosava je, malo i prerano, „pojela“ rakija. NJegov nakovanj i meh danas pletu pauci svojim nitima, pod opustelom kućom uz odavno ugaslu seosku školu. Starom Đoletu (nadimkom Magare) srušila se 2016. kuća, najstarija u selu. Pao je doksat za koga su mu vezivali ciganske magarce; od kuće u kojoj su pokušavali da se nasele Cigani – danas nema ni kamena iz temelja; na tom mestu komšije sada sade krompir. Tehničari su na tv-repetoru (Toški i Mika su istinski likovi i imena) su odavno mrtvi, kao i veći broj njihovih kolega najvećem od raka, verovatno kao posledice zračenja – tv-repetitor je, nenadano, preživeo bombardovanje združenih Nato snaga – Milosrdni anđeo je baš pred njim sklopio krila. I danas, svojim vrhom i za 20 metara dodatnom visinom para planinsko nebo. Uz njega, kao pečurke, nikla su tri omanja, za potrebe regionalnih televizija. Poslovođa Đovani (istinsko ime Đovani Baldovini, jedna od legendi Bora, i fabrike u kojoj radim 41. godinu) umro je osamdesetih godina, i sahranjen na Borskom novom groblju, ostavivši brojno potomstvo (sa njegovim sinom Arnoldom sam, pre četiri decenije, radio u istoj OUR; Arnoldo je bio odličan fudbaler, a brat mu Gaston dobar golman; Arnoldovog unuka Renata pamte sredovečni Borani kao lik novoustanovljene TV Bor) .... Samo neki malobrojni likovi iz ovog romana su izmišljeni ili su sublimacija nekoliko likova.
      Sudski proces među zavađenom rodbinom nastavio se i posle dogovora o podeli i potom brzih smrti sina glavnog junaka i njegovog brata; zamro je početkom sedamdesetih zaslugom nas, njihovih potomaka; juna 1975. prvi put su „razmenjene posete“ iz kuće u kuću. Ironijom sudbine, u poslednjim godinama života glavnog junaka o njemu se brinuo sin njegovog brata, koji je obrađivao oba imanja i koristio zgrade u oba dvorišta – sve do iznenadne smrti u istom danu kada je poginuo i mladi makedonski pevač Toše Proeski.
       Danas su obe kuće pod katancima.
      Onako kako se, u jednoj od alternativa naslova koji je imala na umu urednica prvog izdanja, Zlata Kocić, moglo desiti ime: „Katanac“.