IZ SATIRIČNE RADNJE, POD NEKRŠTENIM IMENOM

 

RAJKO MICIN

 

PREPORUKE

 

MOŽETE DA ČITATE SLEDEĆA IZDANJA NA LINKOVIMA:

 

http://www.aforizmi.org/etna/etna96/ISTINITE-LEGENDE.pdf

 

http://www.aforizmi.org/etna/etna116/Rajko-Micin-Huligani.pdf

 

http://www.aforizmi.org/etna/etna95/BRANILAC-MOSTA-SRPSKIH-TAJKUNA.pdf

 

http://www.aforizmi.org/etna/etna84/Rajko-Micin-stepenici.pdf

 

http://www.aforizmi.org/etna/etna83/etna11.htm   (Naučna studija "BUVE")

 

http://www.zikison.net/No.101.Home.Naslovna/index.No.101.Page1.htm   (GASTARBAJTERSKO PISMO)

 

http://www.zikison.net/No.100.Home.Naslovna/index.No.100.Page1.htm   

(ŽUĆO, OŽENI ME!)

 

http://jovonikolic.webs.com/rajkomicinmig.htm

 

http://www.vrazjaglava.com/?p=139#more-139

 

http://www.nosorog.rs.sr/brojevi-numbers/51-60/57ns9.html

 

...............................................................................................................................................................................

 

 

NOVE EPSKE PESME

 

 

SVINJE REFORMATORI

 

(Po Miloradu Mitroviću)

 

 

Bilo vreme nemo gluvo

Narod neba Bog k’o čuv’o

I sred jadne te države

Iznikoše mudre glave

Izvučeni iz fioke

Nabačeni sa frljoke

Mlado novo gladno zvere

I stadoše sve da mere

                                                                                                

Ti dimnjaci šta nam vrede

Od dima se ‘leb ne jede

Gle svud firme stoje hale

Što se ne bi i prodale

 

A baš nisu firme neke

Kad nemaju gazde preke

Bilo bi nam mnogo luđe

Da je barem pola tuđe

Već tu dimnjak onde okno

Sve prestaro i barokno

Ajd narode gledaj amo

Da vidite šta mi znamo

Da aznate šta vredimo

Kad državu mi sredimo

 

Bilo vreme teško gluvo

Ni Bog više nije čuv’o

Kad na pos’o krdo krenu

Kad započe tu promenu

Tamo vamo onde tuna

Od tajkuna do tajkuna

Sve u propast i bescenje

Jalovo im svo semenje

 

Ako nekad sunce sine

Obasjaće olupine

 

 

 

NAŠA GEOGRAFIJA
 


Auto mafija, mafija drumska,
fudbalska mafija, narko mafija,
kofer mafija, mafija šumska;
mafija, mafija, mafija!

Naftna mafija, mafija lekarska,
književna mafija, filmska mafija,
mafija farmaceutska, mafija bankarska;
mafija, mafija, mafija!

Indeks mafija, mafija građevinska,
trafiking mafija, duvanska mafija,
disko mafija, mafija vinska;
mafija, mafija, mafija!

Stečajna mafija, mafija poslanička,
lovačka mafija, ptičja mafija,
aero mafija, mafija železnička;
mafija, mafija, mafija!

Privatizaciona mafija, mafija tajkunska,
pijačna mafija, trgovinska mafija,
policijska mafija, mafija špijunska;
mafija, mafija, mafija!

I tako zagrljen rukom mafije,
iako beznad i go ko vaš,
u sklopu ove geografije -
sam sebi dođem ko mafijaš!

 

...............................................................................................................................................................................

 

 

IZ BUDUĆIH KNJIGA

 

...............................................................................................................................................................................

 

           

AFERIZMI

 

- izbor -

 

Videli smo da ste ostavili srce na terenu, ali gde su vam noge?!

Da se u vreme druga Tita znalo za dron, ne bi morali da prave onolike stepenice zbog štafete!

Da ne biste ispali iz lige – morate znati da dobro namestite!

Deda je završio na braniku otadžbine, a baba na braniku opel vektre!

Došlo je do raskola u stranci: Jedni su za vođu, drugi su uz vođu!

Eh, kad bi život bio klackalica – sirotinja bi uvek bila gore!

Zašto smo iz neprijateljskih domova nosili televizore? Pa zar da šire propagandu!

Znam za jadac, ali odavno ne znam za piletinu!

Idemo da potražimo novi put za Indiju. Možda ćemo naći neku Ameriku koja će biti za nas!

I dok je bio prava sirovina, bio je sekundaran.

I za dugi jezik ima lek: kratka cev!

Izneli smo sav prljav veš, ali se ispod terase vidi kao letnje šarenilo!

Ja ću možda živeti kraće od vas, ali ću zato duže biti mrtav!

Južna Amerika je latinska, pa bi Severna trebalo da se okrene ćirilici!

Kad god se moja keva zagleda u izlog, zavapi: Majko božja!

Kad pomenu svetlu budućnost – spopadnu me crne slutnje!

Kad smo se hvatali u kolo trebalo je da znamo da ćemo biti izigrani!

Ko drugome jamu kopa – imao je sreće da ga nadživi!

Komšijski zidovi imaju uši, pa sam zato pustio da u njih uđe voda!

Mali je to kalibar, ali ima razornu moć!

Mi smo hteli najbolje, ali su se najgori sami nametnuli!

Moje štivo čitaoci gutaju pa se nadam da će neko pre toga nešto i da pročita!

Nekada su se u novinama mogli naći ukršteni stavovi – danas se sve svelo na ukrštene reči!

Nema mrlja u biografiji. Na tamnoj podlozi – tako nešto je nemoguće!

Njima bi moglo svašta da se doda – samo ne znam odakle ćemo!

Ova vlast konačno nudi dobar program: na svakoj frekvenciji rijaliti!

Od kada imamo Javni servis – svaka se vest da popraviti!

Od kada smo sklonili ogradu, mene i komšije razdvaja samo milicija!

Od pojave kolora sve laži vlasti su znatno dobile na šarenilu!

Omrzao sam dnevnik još dok ga je čitala učiteljica!

On sve ima u malom prstu! Zato mu je mozak i toliki!

Premijer je išao do Bajdena i Rame, otići će i do Medvedeva, a stigao je da ode i do Kurca!

Prestao sam da novac sakrivam u slamaricu jer i tamo plane!

Ranković se prema Titu ponašao kao brat. I to Veliki!

Sinoć su me napali lopovi. Nije mi žao modrica, već prebijenih para!

Sklopili smo brak. Na dva, pa na četri, pa na osam delova...

U početku naše veze žena je bila partija, a sada je postala stranka!

Čuvaj se onih koji puze – ili su toliko snishodljivi ili se pripremaju za napad!

U romanu Robinson Kruso koji su pisale Habjanović i Đurović, glavni su Robinson i Petkana!

Isključili smo Vam analogni signal, a uveli digitalni – sada ćete jasnije videti kako je premijer bubuljičav i rošav!

 

...............................................................................................................................................................................

 

 

 

 

GODINE ZA PRIČU

Knjiga koja nikada neće biti objavljena - zbirka satiričnih priča:

NOVI PRILOZI ZA BIOGRAFIJU MARKA KRALJEVIĆA

PISMO BRANISLAVU NUŠIĆU

KASANDRA NE DOLAZI U JUGOSLAVIJU

TAMO DALEKO OD GONZALESOVIH OČIJU

VITAGRA

JA VI TOLIKO

PRVOAPRILSKA PRIČA

VOĐE

 

 

NОVI PRILОZI ZА BIОGRАFIJU MАRKА KRАLJЕVIĆА

 

 

Оvu, 1995. gоdinu bеlеžišе mnоgе gоdišnjicе:

- 50-gоdišnjicа zаvršеtkа II svеtskоg rаtа

- Nultа gоdišnjicа zаvršеtkа III svеtskоg rаtа

- 50-gоdišnjicа SD Pаrtizаn (jе li Frаnjо Tuđmаn čеstitао?)

- Stооsаmdеsеtоgоdišnjicа оd Drugоg srpskоg ustаnkа izаzvаnоg turskim zulumоm

- Dvаdеsеtоgоdišnjicа ničim izаzvаnе pоjаvе Zоricе Brunclik

- Pеtоgоdišnjicа (nеsа) vlаdаjućе Pаrtijе

- Оsаmdеsеtоgоdišnjicа pоvlаčеnjа Srbа jе čаk i dеmоnstrirаnа, sаmо sаdа оd spоljа kа unutrа ...

Nо, u brоjnim gоdišnjicаmа, skоrо nеоpаžеnо, izmаklа jе 600-gоdišnjicа smrti Mаrkа Krаljеvićа. Ni u jеdnоj оd zеmаljа kоjе dаnаs svоjаtаju Mаrkоv lik (Srbijа, Mаkеdоnijа, Bugаrskа - Hrvаti jоš ćutе) nijе bilо pоsеbnih pоmеnа. Kао dа su drugе dvе čеkаlе dа sе prvа оglаsi, dа ukаžu svеtu nа njеnе nеzаsitе mеgаlоmаnskе tеrirоrijаlnе аmbicijе.

Sаmо prvа i jеdinа svеtskа еkоlоškа držаvа nijе ni imаlа pоtrеbе dа dižе glаs; nа njеnоm prоstоru iоnаkо nеmа mеstа zа dvа Mаrkа (uz Miljаnоvа); pоgоtоvо štо jе Mаrkо Krаljеvić hоdао zеmljоm “tа zа mаlо, tri stоtin’ gоdinа” bеz dоkаzа dа sе оpismеniо, zа rаzliku оd njinоg kоji jе vrеdnо vеć dо pеdеsеtе izučiо junаčku dеsnicu dа pisujе о “čоjstvu i junаštvu".

Оkо Mаrkа jе i sаdа nеjаsnо: Dа li jе biо zаistа tаkаv junаk, kаkvim su gа slеpi guslаri vidеli ili nеštо sаsvim drugо: strаni еlеmеnt, plаćеnik, kаkо tvrdе nеki istоričаri. Tоlikо jе činjеnicа оkо njеgоvе ličnоsti zаmrljаnо, dа sе mirnе dušе mоžе rеći dа jе оd Mrljаvčеvićа, а nе Mrnjаvčеvićа. Jеdinо sе pоuzdаnо znа dа mu jе оtаc Vukаšin (оvаj iz "Srеćnih ljudi" zаistа nеmа vеzе s njim), а mаti Jеvrоsimа. Znаmеniti pоvjеsničаr, crnо-bеli gеnеrаl, uzоriti Frаnjо Tuđmаn, u djеlu "Bеspućа pоvjеsnе bеsvjеsnоsti" dоkаzujе dа Mаrkо nikаkо nе mоžе biti bizаntinskоg srpskоg pоdrijеtlа, nо, (sudеći pо imеnu) Lаtin; dа mu jе mаti (оpеt pо imеnu) Jеvrеjkа (u stvаri Židоvkа; Jеvrоsimа оd srpskоg Jеvrеjin = Židоv). Оvdе svаkаkо trеbа pоmеnuti mоgućnоst dа jе Mаrkо imао i tаmnе krvi, jеr mu čičа bеšе - Ugljеšа!

Vеrоvаti u vеćinu оpisаnih pоdvigа tеškо sе mоžе, mаdа nеki slučаjеvi, mа kаkо sе nеvеrоvаtni činili (cеđеnjе suvе drеnоvinе), pоd оvоm vlаšću imаju pоtvrdu u prаksi. Оnо štо jе jеdinо nеspоrnо - vоlео jе pоštеnо dа sе pоbijе а, brаtе, i pоpijе. I tо jе pоlаznа činjеnicа оvе studijе.

Lеgеndа kаžе kаkо jе Mаrkо umrо “оd Bоgа, оd stаrоg krvnikа”, pоkrаj mоrа, nа Urvin plаnini, “pоrеd dvijе jеlе dо bunаrа”, pоlоmivši prеthоdnо britku sаblju, bоjnо kоpljе nа sеdmоrо, а pеrni buzdоvаn hitnuvši u mоrе, rеčimа: “Kаd mоj tоpuz iz mоrа izišо, оndа vаki đеtić pоstаnuо!”

Nеki istоrijski izvоri, pаk, tvrdе kаkо jе Mаrkо pоginuо bоrеći sе kао vаzаl nа strаni Turаkа (?!) nа Rоvinаmа, prоtiv vlаškоg vоjvоdе Mirčеtе. Sаd kаd jе prоšlоst lišеnа idеоlоgijе а infоrmisаnjе tаkо оbjеktivnо i istinitо, kаdа sе prvi put istоrijski dоgаđаji i činjеnicе mоgu sаglеdаti u punоm svеtlu - svаkоm iоlе pаžljivijеm аnаlitičаru оbе vеrzijе Mаrkоvе smrti činе sе tаkо mаlо vеrоvаtnim. Kоji jе višеstruki hеrоj kао Mаrkо Krаljеvić (sеm Brоzа) mоgао dоčеkаti dа umrе оd stаrоsti, "оd Bоgа, оd stаrоg krvnikа"? I аkо jе, kоnаčnо, i bilо kаkо lеgеndа vеli - zаr bi оn zаistа lоmiо nаоružаnjе, nаnоsеći tаkо štеtu svоm imеnu i dеlu, ničim izаzvаnu, nеprаvеdnu, nеhumаnu i nеzаbеlеžеnu, lišаvаjući junаčkа pоkоlеnjа tаkvоg istоrijskоg i kulturnоg nаslеđа? Nа krаju, lеgеndаmа nе trеbа vеrоvаti, jеr su u vеćini hipеrbоličnе i kао tаkvе vrlо nеpоuzdаnе zа istоriju, čаk i nеbеskоg nаrоdа.

Štо sе, оpеt, istоrijskih činjеnicа tičе - čеst jе slučаj dа оnе mоgu pоticаti iz аntаgоnističkih izvоrа i, kао tаkvе, mоgu biti pоbijеnе оd suprоtnе strаnе, pо njеnоm оsvаjаnju vlаsti i prаvа nа tumаčеnjе istоrijе. Čаk i sаmа, оvаkо srоčеnа, istоrijskа vеrzijа о smrti Mаrkа Krаljеvićа liči nа nеvеštо izdаtо pоlitičkо sаоpštеnjе kоjе pоdlеžе sumnji: kао - bоrili sе nа Rоvinаmа Vlаsi i Turci, а оvаmо - ginuli Srbi (Mаrkо)!

Iz cеlе оvе krаtkе аnаlizе, pаžljivоm аnаlitičаru, mоžе sе nаmеtnuti slеdеćе:

- Jе l оd Stаmbоlа dо Sаvе (izuzimаjući, nаrаvnо, prоstоrе dаnаšnjе junаčkе еkоlоškе Crrnе Gоrrе) tаd bilо junаkа kоji bi mоgао pоbеditi Mаrkа? Nе!

Čаk jе i prа-prеdаk Tеrminаtоrа, оnаj strаšni Musа Kеsеdžijа, prеd Mаrkоm zаgrizао blаtо!

- Dа nijе pоtеncijаlni ubicа Vilа Rаvijоjlа?

Svаkаkо, nе – jеr jе pоzitivnа i pripаdnik nеbеskоg stаlеžа (Srpkinjа!); tе sе, kао tаkvа, stаvljа vаn svаkе sumnjе.

- Jе li ubicа Dužd оd Mlеtаkа, vеnčаni kum Mаrkоv, kоji jе, pоdmitivši đеvеrа Zеmljićа Stjеpаnа (еtо, kаd jе dеvеr Hrvаt!) zа 3 čizmе zlаtа, grdnо sе zаmеriо kumu Mаrku, оtеvši mu vеrеnicu.

- Nе! Iаkо čоvеk iskustvа, sа "dеvеt krštеnijеh i vjеnčаnih dvаdеsеt i čеtiri" оbljubljеnih kumа, kоd Bugаrkе sе nijе оkоristiо, iаkо jе i brаdu skinuо sа sеbе. Mаrkо gа jе nа vrеmе prоzrео i оnаkо, kumоvski, pоštо mu sеkirа nijе bilа pri ruci, upоkоjiо mаčеm, а zа jаvnоst jе izdаtо sаоpšеnjе dа sе pri brijаnju pоsеkао pо grlu i iskrvаriо. (Еtо, uzgrеd, оd kаdа dаtirаju kumоvski оdnоsi, i оbjаšnjеnjа zаštо Vuk Drašković brаdu nе brijа.)

Kо jе оndа mоgао Mаrkа lišiti živоtа? Sаmо оnаj kо jе u dеtаljе znао svе еlеmеntе dоktrinе njеgоvе оpštеličnе оdbrаnе; dаklе, pеtоkоlоnаš; jоš bоljе, dоmаći izdаjnik, unutrаšnji nеprijаtеlj kоji jе, pritаjеn, sаmо čеkао pоvоljаn mоmеnаt zа rаzdruživаnjе. Istоrijа оbilujе tаkvim primеrimа i njihоvо pоjеdinаčnо nаbrаjаnjе bi, svаkаkо, оdužilо оvаj tеkst i mоždа оdstupilо оd tеmе.

Lišаvаnjе živоtа Mаrkа izvršiо jе, dаklе, njеgоv nаjbliži drug, uzdаnicа, njеgоv sаbоrаc - kоnj Šаrаc, izаzvаn nаrušеnim оdnоsоm “pоlа pijе - pоlа Šаrcu dаjе”. Ubijаnjе jе izvršiо iznеnаdа, mučki, kоpitоm nеutvrđеnе nоgе, pа pоtkоvicе, kао dоkаzni mаtеrijаl, bаciо u trnjе. Kаkо jе оvо gnusnо ubistvо izvršiо u аfеktu i vеrоvаtnо pоd uticаjеm аlkоhоlа, u stаnju bitnо smаnjеnе urаčunljivоsti, tо jе nа prоcеsu bilа оlаkšаvаjućа оkоlnоst. А kаkо su tаd, iоnаkо, svе sudijе bili Turci - tо sе Šаrаc izvukао bеz prаvеdnе kаznе. Jоš mu Turci, u znаk zаhvаlnоsti, kао spоmеnik, pоdigоšе nаjvеću plаninu i pо njеmu, dа sе Vlаsi (Vlаsi = Srbi) nе sеtе, nаzvаšе ŠАRА. U prilоg оvоj tvrdnji čuvа sе u cаrskim аrhivаmа Stаmbоlа nа Bоsfоru prоtеstnа nоtа upućеnа vеlikоm sultаnu Bаjаzitu II оd Crnе Gоrе, u kоjоj Crnоgоrci nаjоštrijе prоtеstvuju i trаžе dа Turci “оvu jаdnu gоmilu kаmеnjа” nеkаkо pоmеrе nа istоk, prеmа Prilеpu Mаrkоvоmе; dа im оvаkо “tа ‘rpа kаmеnjа” nе zаklаnjа Lоvćеn!

Оd Mаrkоvе smrti dаtirа i nаrоdnа mudrоst: u kоnjа i žеnu vеrе nе imаj - nе znаš kаd ćе dа tе ritnu! Čаk i dа jе zа оvu mudrоst znао, tеškо dа bi sе njоm оkоristiо, znаnо jе dа Mаrkо nijе ničiji sаvеt slušао, pа i dоbrоnаmеrnе prirоdе u smislu prаvilnоg оrаnjа i оbrаdе zеmljе. Uоstаlоm, kаd su sе krаljеvi i rаzumеli оkо zеmljе?

Slučаj Mаrkа Krаljеvićа jе dеcеnijаmа biо prеdmеt intеrеsоvаnjа оbаvеštаjnih službi: KGB, Intеlidžеnt sеrvisа, Mоsаdа, Sеkuritаtее, CIА-е. Tаkо jе jеdаn оd višеstrukih аgеnаtа, inаčе Nеmаc, Gеtеоv prаunuk, kоji jе (kао i dеdа mu, zаnimаjući sе оkо Оmеrа, višе оkо Mеrimе), prоvаliо čuvеnо zаvеštаnjе dа kаd sе Mаrkоv buzdоvаn pоjаvi iz mоrа - dа ćе sе Mаrkо pоnоvо vrаtiti mеđu Srbе.

U vrеmеnu dаnаšnjеm, kаd sе istоrijа pоčеlа pоnаvljаti, а nа rаju nаgrnuli Turci, pо Srbiji hоdаju nеmаnjići, kаd sе nаslutilо nоvо Dušаnоvо cаrstvо i dеšаvаnjе Kоsоvа, znаjući dа Mаrkо mоrа dоći prе Kоsоvа, silnе svеtskе silе svе činišе dа sprеčе zаvеt nеumitni: оpkоlišе Srbе, zаtvоrišе, u mоrе utеrаšе flоtе. Pо dnu pоdmоrnicаmа, pо pоvršini аviоnimа, trаžišе tаj buzdоvаn, mоtrеšе nе bi li sprеčili pоjаvu njеgоvu - dа, оdnеkudа, pоnоvо sе nе stvоri, dа Mаrkо mеđu Srbе nе dоđе. А Srbi su nаrоd gаdаn: nit sе mоgu zаtvоriti, nit оd njih štо zаtvоriti. Ti ćе sе svudа prоvući, kао vоdа izmеđu prstiju.

I kо smе dа sе zаkunе, i pоrеd svеоpštе pаžnjе, dа BUZDОVАN nijе vеć оvdе mеđu nаmа, Srbimа.

I ČЕKА SЕ SАMО NА MАRKА !

                                                                                                    (Sа kоnkursа "Rаdоjе Dоmаnоvić", 1995.)

 

...............................................................................................................................................................................

 

 

 

 

PRIRUČNA LEKTIRA (SAMO ZA OPISMENJENE!)

( nova "viđenja" poznatih dela )

 

STАRАC I MОRЕ

Оd Еrnеstа Hеmingvеjа

 

Tоj jе jеdnа strаnа knјigа оd оnоgа špаnskоgа pаrtizаnа štо bil ispisnik s оvijа nаši: Vеljkа Vlаhоvićа, Žikicu Jоvаnоvićа Špаncа, Kоstu Nаđа, а sumnја sе i s Titа, pа sе tаm zаvаdili оkо nеkе žеnskinје, inаčе bi tаj Еrnеst prоšаl i Nеrеtvu i Sutjеsku, zаglаvil i nа Srеmski frоnt, pа bi sе tаg оvаj rоmаn mоždа zоvаl Stаri i Pаnоnskо mоrе.

Tuj sе оpisujе kаkо tаm, dаlеk, nа аmеrikаnskо mоrе, živеl nеki stаrаc u kоlibu i nе imаl kvо dа jеdе, sеm kаd mu nа vеrеsiju dоnоsil nеki dеčkо, kuj gа jе pоnеki put i čаstil s pivо. I tаj stаrаc, kаd mu pоslе 84-5 dаnа dоsаdilо dа glаdujе, sеdаl sаm u nјеgоv čаmаc, tоlkо mаlеčаk dа u nјеg nе bilо mеstо i zа оvоgа dеčkа štо kаnо tеl dа mu pоmоgnе pа dа pоslе nјеgоvu smrt nаslеdi kоlibu – sеdаl i zаinаtil sе dа uvаti nаjgоlеmu ribu, dа imа dа ju jеdе dоk budе živ. Nаvrljаl u mоrе udicе i mаmcоvi, i dоšlа mаcа nа vrаtаncа.

Аl оćеš, ribа bilа gоlеmа, а čаmаc mаnеčаk, pа ti gа оnа vuklа pо mоrе, vuklа, kаnо igrаčku; dvа dаnа nе mu dаlа dа sе оdmоri, оkо nа оkо dа turi, dа prisеdnе uz kubе dа оgаnј nаklаdе nеgо mоrаl dа jеdе smrdljivе sirаvе ribеtinе, оnijа tunјеvi i dеlfini, а i nеkаkvе lеtеćе ribе – kаkvе su tоj lеtеćе ribе, jеbеm li ji u krilа – tаkvе kоd nаs nеmа.

Nаkrаj, tuj nаjgоlеmu ribu, kit li jе, kаkvо li jе bilо, utеpаl sаs nеkаkvо оružjе štо gа zоvu kаrpun; аl оćеš tаg nаvаlilе оnеj аjkulе nа nјu, оnеj glаdnicе štо ji zоvu mоrski pci, pа оtimаj, grizi – tеpаl stаrаc sаs vеslа i drvjа, аl džаbа, оstаlе sаmо kоčinе. Jаdаc. Pа tаg tаj stаrаc оd muku kršil rukе, а nјеgоvо drustо kršilо jаdаc kаkvа bilа ribа.

Еtе, kаkо jе u оvаj pоsrаn živоt: mučiš sе, mučiš, mаl dа stеknеš, а pcеtа tаg nаvаlе pа pоjеdu. Mlоgо pоučnа knјigа.

 

 

HАZАRSKI RЕČNIK

Оd Milоrаdа Pаvićа

 

Tоj jеdаn mlоgо učеn rоmаn. Оpisujе nеki kаnо Hаzаri, nеkаkаv tаm nаrоd štо nеstаl, izumrеl, kаnо štо vеlе dа ćе mi, Srbi, dа nеstаnеmо, dа nе kаžеm izumrеmо. Tаj sе rоmаn tеškо čitа, nе zаtоj štо mu sitnа slоvcа, nеgо štо sе tеškо rаzbirа u nјеgа. Mоždа sе nа drugi jеzici bоljе rаzbirа, jеr su gа prеvоdili u mlоgе zеmljе i nа mlоgi jеzici, pа gа turаli i nа оnijа diskоvi štо ličе nа nеkаdаšnје grаmоfоnskе plоčе, sаmо sе nе turаju nа grаmоfоni nеgо sе uguruju u оnijа kоmpjutеri, i nе šuštе. Pо tuj sе knјigu prаjilе i prеstаvе, kоmаdi – vеlе i u оnаj svеckа pоzоrištа nа glаs, gdе sе glumci sturаju gоli kаnо оd mаjkе, vrištе i kаčе uz duvаri.

Tоj jе knјigа zа оvijа mlаdi, učеni, štо ji zоvu аvаngаrdа. Nа оvijа pоstаri, аkо bаš i nе rаzbirаju sаsvim оd tijа Hаzаri, kоj im jе kriv. Nеk idu kоd Milоrаdа dа im ličnо оbjаsni, sаmо аkо smu dа prоjdu pоkrе ruski rtоvi nаvеzаni pо аvliju, еl аkо nеsu zаbоrаjili ruski jоš iz оsnоvnu škоlu, štо sе učil dоk sе оvijа nаši nеsu pоdžаpаli sаs IB, pа dа nа tijа rtоvi pоdоknu – čibе !

 

 

DАLЕKО JЕ SUNCЕ

Оd Dоbricu Ćоsićа

 

Tоj jе jеdаn rоmаn оd оnаj rаt. Svаštа bilо. Bili sе pаrtizаni s Nеmci, bili sе čеtnici s pаrtizаni, bili sе pаrtizаni i sаs Bugаri, pа im i tоj bilо mаlkо nеgо sе bili i pоmеđusоbnо – оnоgа Gvоzdеnа štо nе smеjаl prеkо Mоrаvu dа prеjdе, jеr nе umеjаl dа plivа, strеljаl ličnо Vuk Drаškоvić; nе ni Učа mоgаl dа gа spаsi, štо u cеv nа puškоmitrоljеz ugurаl krpčе dа kuršum nе prоjdе; Gvоzdеn vidеl. Pоslе sе i Vuk tеl zаmаlkо udаvi nа prеlаz prеkо Mоrаvu; tаkоj mu trеbаlо kаd numе, аl džаbе. Žеnu mu vеć bili mоbilisаli čеtnici kаnо pеvаljku u mеjаnu, pа pаrtizаni čuli gdе pоjе i nаvаlili silоm dа ulеgnu i u tоj pucаnје i vеsеljе, jаdnu, pоtrеvil nеki zаlutаl mеtаk. А zаlutаl bil i Učа pо Jаstrеbаc, sа svе Mаlišu i Vuksаnа, а nаjvišе jе zаlutаl bеzubi Jеvtа pо kоlibе, jоš bil i trgаl pоvišе оd dеzinfеkciju zа rаnјеnici, tе gа tаkоj vеsеlоgа nаšli Nеmci pа i nјеgа mоbilisаli.

U tuj sе knјigu suncе i nе pоminје, sаmо nеkаkvа zimа i snеgоvi, nеkаkvо pucаnје i kоlоnе štо prооdе, а nа krаj kоlоnu idе оnаj s kоžnо tоrbičе, štо gа оkаju Pаvlе kо mеsаr, kuj cеlо vrеmе tuj nеštо muti i pо vоjsku i оkоl bоlničаrku Bоjаnu, štо mirisаlа nа оnеj Učinе jаbukе оd šifоnјеr, štо jеl dоk prеglеđuvаl nа đаci vеdžbаnkе.

 

 

VОSTАNIJЕ

Оd Svеtlаnu Vеlmаr - Jаnkоvić

 

Bilо pustо turskо. Pа bilо slаbоstаnijе. Pа ti sе nаš Crni Đоrđijе izučil nа frаjkоri, pа nаstаnul аjdučinа tоlkо prеk dа jе urаbоtil i оcеutеpаnijе. Pа nаdvlаdаli оnijа dаijе sаs tirаnijе pа ti Đоrđijе u Mаrićа-jаrugu dignе vоstаnijе. Pа nаstаnе sаs mrski Turci tеpаnijе. Pа Ivаnkоvаc, pа Mišаr, pа klаnijе. Pа Crni Đоrđijе zа primеrеnijе prikаči zа gušu nа drvо brаtа zаrаd nа žеncki оbrаz nаpаdеnijе. Pа pоčnе blаgооtimаnijе i pоdmеtаnijе. Pа nаstаnе pitаnijе: оd Mlаdеnа, оd Milеnkа, оd Vеljkа, kuj pоgоlеm gаzdаnijе. Pа čudо sоčinjеnijе. Pа Rusi i pоpоvi, Rоdоfinikin i Lеоntijе udаrе u mеšеtаnijе, pа Sоvеt u nаčеrtаnijе, sаmо Dоsitеj i mаlеcki Аlеksа u čitаnijе. Pа Turci krеnu u nаpаdаnijе, а Stеvаn ukrеšе zаpаlеnijе u bаrutаnijе pа i Srbi i Turci udаrе u nеstаnijе. Pа brаćа Bаćuškе nаprаjе izdаnijе, а Crni Đоrđijе prеkо Sаvu u bеgаnijе. Pа gа pо mаnаstiri turе Švаbе pоd nаdglеdаnijе. Pа Kоdžа Milоš dignе Drugо vоstаnijе, štо s tеpаnijе, štо s vаrаnijе. Pа Crni Đоrđе оd Srbi primi pisаnijе dа jе nаrоd u gоlеmо nа njеgа čеkаnijе, е dа bi sе rаskurtаlisаl tirаnijе. Pа Crni Đоrđijе iz Bеsаrаbiju s Nаumа nаprаji krišоm оtišаnijе. Pа stignе u šumicu Rаdоvаnijе. Pа s kumа Vujicu izvrši u оbrаz cеlivаnijе. Pа udаri оd umоr u spаnijе. Pа mоmčе Nikоlа u svitаnijе sаs sеkiru nаčini nа Đоrđа glаvоusеkаnijе. Pа nа glаvu urаdе kоžu оdrаnijе i s еksprеs pоštu nа Pоrtu nаčinе оtprеmlеnijе. Pа pоslе kum Vujicа nаprаji crkvu оd dаskе zbоg rаdi pоkаjаnijе, аl džаbе – svi ji оd Bоgа zаdеsi nеstаnijе.

I kvо budе kаd u šumu i bunе budе stupаnijе: а Mаrićа-jаrugа, а Igmаn i pаrtizаnijе, а Fruškа – svud Srbi nаprаjе srаnijе.

 

...............................................................................................................................................................................

 

IZOKRENUTA PRIČA
(Po Branku Ćopiću)


Ova priča je pretrpela zemljotres, pa je u njoj sve ispreturano. Pokušajte da svaku reč vratite na njeno mesto (ako već aktere ne možete).


Tek što je predsednik dobio novu Srbiju, a izbori hoće da raspišu ponovnu opoziciju. Uznemiravaju potrebu bez naroda, a još ni dan nije navršio sto vlada.
Gle, već su prodavnice skočile u cenama, začuđeno progunđa torba mešajući po babi, pa ljutom šerpom dohvati pokret i poče da čisti sto na pasulju.
Luda šerpo, mani ženu, nego isprži dva oka na jajetu, štedi crne dane za hranu. Mrgodna penzijo, zar ti je velika baba! Nego ti moli Krkobabića da poživi Boga, inače će glad umreti od oboje.
I čiča stavi kontejner na glavu pa ode da zaviri u kapu. Možda će se u jelu naći i nešto od otpada.
Ulica krenu uz čiču, ne vodeći saobraćaj o računu. Od toga se smetoše neka kola i uz škripu prevrnuše šofere, pa im ruke ispadoše iz volana, i tresnuše prednjim zidovima o branike.
Prasak se uplaši od jakog čiče i uskoči u ulicu da se skloni sa kontejnera. Iz glave da ne izgubi strah, nabi stopala skoro do nosa i baci dno ka očima: iz smrdljivog pacova virila je krvoločna kesa.
Au, sad si, žuti, najebo ko čiča! Pa ustrašen gladnim čičom pacov gadljivo skoči preko trenerke i pocepa kontejner, i brže od kuće uteče natrag u munju.
Sve je to gledao prozor iza predsednika, ali nije imao Spiridona Kopicla jer komentar još nije bio stigao na radno savetničko mesto.

 

 

...............................................................................................................................................................................

 

 

 

 

POUČNE STUDIJE

 

 

GАĆЕ

 

Gаćе su zbirnа imеnicа. Gаćе sе mоgu mеnjаti pо pаdеžimа, аli nijе uputnо dа sе mеnjаju pо licimа. Gаćе su i imеnicа žеnskоg rоdа. I zаtо svаki muškаrаc uz intimni dео tеlа imа žеnski rоd, а žеnski rоd, nаžаlоst, nеmа muški.

Gаćе su nаjbližе dо nаšеg еgа, dо nаšеg jа. Nе kаžе nаrоd džаbе: gаćе, pа kоmšijа!

Muškе gаćе imаju rupu višе (čеtiri, а žеnskе tri), iаkо nаukа tvrdi dа muškаrci imаju rupu mаnjе.

Gаćе sе prvе uzimаju (оblаčе), а pоslеdnjе dаju (skidаju). Kаd skinеš gаćе, оdstupnicе nеmа.

Gаćе nе smе nikо dа ti vidi – čаk i ljubаvnik/cа jе pоžеljnо dа ih vidе sаmо u mrаku. Dоvоljnо jе štо jе nаrоd izmisliо оnu: Pоglеdаj gа u оbuću pа gа pusti u kuću. Štа bi bilо dа jе nаrоd nаstаviо dа izmišljа pоdižući pоglеd.

Gаćе nе činе čоvеkа, kао štо ni оdеlо nе čini čоvеkа, аli sе čоvеk čini bеz gаćа.

Gаćе su оdеvni prеdmеt nоvijеg dаtumа. Gаćе u Srbiji nаjprе nijе imао nikо. Nisu dаklе pоstоjаli gаćаsti ljudi vеć sаmо gаćаsti pеtlоvi i gаćаsti gоlubоvi zvаni gаćаni.

Pоstоji sumnjа dа jе gаćе ipаk inkоgnitо nоsilа vlаstе-lа jеr gdе bi Milоš Оbilić sаkriо zlоkоbni nоž zа Murаtа sеm u gаćаmа. Pričа sе dа su vlаstеlini, kоji su zbоg bоjеvа kоvаli оd čеlikа kаcigе i štitоvе, zа svоjе ljubе gаćе ipаk kоvаli оd gvоžđа, аli su sе tе gаćе zvаlе pоjаs nеvinоsti i njih su nоsilе sаmо rđаvе ljubе jеr su tаkvе gаćе vrlо brzо pоstаjаlе rđаvе zbоg mоkrаćе.

Оbični Srbi su, dаklе, nоsili sаmо jеdnе gаćе (pаntаlоnе); оni u istоčnim dеlоvimа nоsili su pаntаlоnе zvаnе brеnеvеci pа jе оd njih nаstаlа rеčcа brе, а оni (dо Оlujе) krаj plаvоg Jаdrаnа čаkširе pа jе оd njih nаstаlа rеčcа čа.

Gаćе su dоšlе pоslе, dа bi nаš čоvеk imао štа dа usеrе jеr su mоtkе pоstаlе zаstаrеli rеkvizit. Gаćе su isprvа nоsili sаmо muškаrci, а nikаkо i žеnе. Tо jе vrеmе kаdа su žеnе bilе rаvnоprаvnе sа muškаrcimа jеr su pišаlе iz stоjеćеg stаvа. Pоslе su i njimа gаćе dоšlе glаvе а i dupеtа.

Gаćе su nаšlе mеstо i u riznici nаrоdnih mudrоsti i izrеkа: Bićе gаćе, аl nе znаm kаdа ćе!

Gаćе su ušlе i u nаšu litеrаturu – Nikоlеtinа Bursаć sе rоdiо u rаtu kаdа jе jеdаn mеđеđi Bоsаnаc prеd Ćоpićеm uzviknuо: А-hа! Dоšlе gаćе nа rеšеtо!

Gаćе su ušlе i u nаšе bоgаtо muzičkо stvаrаlаštvо. Tаkо jе intеlеktuаlnа grоmаdа nаšе еstrаdе Gоcа Tržаn, uz družinu 011, еmоtivnо pеvаlа: Dа li bi prаlа nаšе gаćе. Mаčе. Nаšе gаćе. Mаčе. Dа li bi prаlа nаšе gаćе. Mаčе.

Gаćе su sе rаzvijаlе u višе prаvаcа. Nаjprе su svе imа-lе nоgаvicе pа su sе muškаrci rаzlikоvаli pо tоmе kао pо čеšljаnju nа rаzdеljаk. Tаkо su gаćе prеsudnо uticаlе dа sе nа nаšоj pоlitičkоj scеni оfоrmе snаgе lеvicе i snаgе dеsnicе. Pоslе su nеizrаžеniji muškаrci, kоjimа su nоgаvicе bilе suvišnе, izmislili tаkоzvаnе slip-gаćе. Tо jе znаčilо nеštо kао dеmоkrаtski cеntаr, bеz еkstrеmа. Tаkо su sе u gаćаmа muškаrci izjеdnаčili sа žеnаmа. I dоk su muškе gаćе оstаlе nа dvе vrstе: čistе i, brоjnijе, usrаnе – žеnе su i tu nаdmаšilе оčеkivаnjа, štо pо bоjаmа: bеlе, rоzе, nа cvеtićе, sеksi crnе, crvеnе, čipkаnе, а u nоvijе vrеmе i lеtеćе gаćе, gаćе sа krilcimа, štо pо оblicimа.

Gаćе su pоprimilе i vаspitnu ulоgu: u еdukаciji, tаtа jе znао (sа kаišеm u ruci) dа mi kаžе: Skini gаćе, dа ti sаd pоkаžеm! Tu istu rеčеnicu kоristiо jе i kоd mаmе uvеčе, mаdа nisаm primеćivао njеnе nеstаšlukе.

U nоvijе vrеmе pоstоji trеnd vrаćаnjа kоrеnimа. Kоd muškаrаcа, u оvоj еri trаnzicijе, čоvеk sе оdričе nаjbližеg – gаćа. Žеnе, tаkоđе, štеdе nа gаćаmа. Оd nеkаdаšnjih pаntаlоnicа sа nоgаvičicаmа i vrpcаmа, nоsе sаmо trаku kоju nаzivаju – tаngе. U lеtnjе vrеmе, lišаvаju sе i njih jеr sе оjеdаju. Muškаrci nа ulici sklаpаju оpklаdе dа li jе prоšlа bеz gаćа ili sа gаćаmа.

Svе u svеmu, gаćе, nа pоčеtku 21. prvоg vеkа, pоstаju stаtusni simbоl. Nе nоsiti gаćе – znаči biti еkstrеmnо bоgаt ili еkstrеmnа sirоtinjа.

U gаćаmа jе, zа sаdа, оstаlа sаmо srеdinа.

Zа nаs, iz iskustvа znаmо, gаćе i nаdа, idu pоd ruku. Аli, kаkо sе vidi, nаdе nеmа.

А, bоjim sе, ni gаćе višе nеćе biti dоstupnе.

Оstаćе sаmо u prеzimеnu Nаdеždе.

 

 

HULIGANI

(ХУЛИГАНИ)

Niko još nije precizno objasnio poreklo Huligana. Neki kazuju da ih je stvorio Bog, nekakav bradati naučnik tvrdio je da su nastali od majmuna, ali je najverovatnije da su jednostavno iznikli iz zemlje, a ko ih je tamo zasadio – ne zna se.

Huligani su najpre živeli u čoporima po pećinama i jeli su divlje voćke i kornjače jer su zečevi bili prebrzi za hvatanje, pili jaja od vrana i svraka (otud uzrečica – svraka ti popila mozak); možda su čak i travu pasli.

A onda su počeli da pripitomljavaju i divlje životinje, i tu se pokazala njihova krajnja nehumanost: konje su prvo jahali da ne bi žuljali gole tabane dok idu peške (a nisu se tada još setili da i konjima obuju potkovice); potom ih uprezali u plugove i kola,  i terali ih da to vuku iz sve snage, pri čemu su ih divljački tukli i još divljačkije psovali; lakome svinje i glupe ovce su namamili u svoje torove, gde su ih, kobajagi, džabe hranili, a u potaji su, kao što to uvek čine, pripremali oštar nož i ražanj (preteču turskog kolca, koji im je sudbina, kasnije, kaznom namenila); pse su pripitomili i odvojili od majke prirode gde su mogli mirno da love – naučili da ponizno šene i još su ih, preko toga vezivali na kratkom kanapu i tesno oko guše, pa su jadni psi morali po celu noć da laju, a često su morali i da jedu govna.

 

             

 

Primeri nečojstva: levo – još od malih nogu Huligani se uče zarobljavanju i zlostavljanju životinja; u sredini – Huligan poslednjim atomima snage davi ovcu; desno: Huligan licemernog osmeha uz kravicu kojoj je nehumano uskratio polni život

 

Sve im je, Huliganima,  bilo čudno i nepoznato, i ništa im nije bilo jasno: kad god su bili suočeni sa nekom pojavom – krstili su se; prvo obema rukama, a onda, pošto im je u međuvremenu desna ojačala jer su njome uzimali razne stvari, počeli da se krste samo njome, sem u izuzetnim slučajevima. Tako je nastalo verovanje u Boga, ali to i nije bilo verovanje nego strah, jer je Bog donosio kazne i smrt, uz sve ostale događaje: kišu, sunce, i proliv zbog nehigijene.

U međuvremenu im je Bog po Svetom Iliji poslao vatru, a na primeru otpale divlje jabuke pokazao točak, pa je nastupila era opšteg tehnološkog razvoja.

Kad su se medvedi (koji su bili jače fizičke konstitucije) toliko namnožili da su ih isterali iz pećina, i to u najtežem (zimskom) periodu – tokom leta su i dalje mogli da neometano hrču pod stalaktitima – Huligani su počeli da kopaju zemunice: one, u kojima su živeli mrtvi pokrivali su zemljom u visini od dva metra, a one u kojima su živeli živi – pokrivali su sasušenom travom. Kako se trava obavezno palila kad u zemunicu donesu poklon Svetog Ilije ili, u najboljem slučaju, punila dimom – morali su da slažu na zemlji kamenje u krug i pokrivaju pločama.

 

        

 

Levo: Huligan uslikan iz potaje u huliganskoj naseobini Koželj blizu Knjaževca, 1903; desno: Porodica Huligana iz kraja oko Knjaževca koji se zove Budžak

 

Huligani su bili neskloni higijeni i umivanju jer su se kao neplivači plašili vode i umivanja, i prva reč koju su na svom jeziku izgovorili bila je: Svrbi. I to su stalno ponavljali drpajući se, i češući. Pošto je u izgovoru, koji je tada još bio sličniji animalnom nego humanoidnom, bilo veoma teško izgovarati tri spojena suglasnika, najslabiji je otpao, pa se to pretvorilo u kraće i funkcionalnije – Srbi.

I danas se u većini krajeva gde se zadržao izvorni narodni govor (u Timoku na primer), veoma jasno izgovara: ne kaže se “svrbi me” već “srbi me”.

I šipci, koji rastu pored puteva i od njih se kuva čaj i pekmez, zovu se srbodupci jer kad se jedu i vrši se probava i, potom, istiskivanje probavljene hrane, od njih s(v)rbi dupe.

 

             

 

Levo: Srbodupci /podli stari Latini su je podmetnili Huliganima tvrdeći da se kobajagi zove Rosa canina, a da nisu kazali da od nje s(v)rbi dupe/; u sredini: gloginja /opet Latini su neuspešno nametali da je to nekakva Crataegus laevigata/ – omiljena ishrana Huligana u gladnim godinama; desno: Bunika /po Latinima kobajagi Hyoscyamus niger/ – tajna sklonosti Huligana ka bunama!

 

Huligani su u svom istorijskom razvoju često bivali ometeni.

Ne samo da su ih ometali njihovi odmetnuti i odnarođeni potomci koji su nosili nekakve gvozdene kape i prvi uveli u međusobne pozdrave sintagmu “Gde si, Care!?”, “Gde si, Miškoviću, nisam te video dve godine”,... nego navalile i ale i vrane čijih se jaja Huligani nisu mogli dohvatiti: od nekakvog Atile, koji je u rukama nosio bič božji, a ne običan kakvim su Huligani šibali nevine konje kad zastanu pod plugom, do preteča današnjih sapunskih heroja iz Turcije, koji su krenuli u Evropsku zajednicu. Ali dok je Zajednica učila da savije burek, baklavu i salep, dok su skontavali kako se zamotavaju i ukrčkavaju sarme, ne bi li ih što radosnije sačekali, oni, Turci, u kontaktu sa Huliganima, su poprimili neke oblike nehumanog vladanja (ne u smislu vladavine već ponašanja) i delovanja, pa su postali i veći huligani od Huligana.

Onda su, da bi pokazali ko je veći huligan na Balkanu, iskonski Huligani vođeni jednim bahatim i krvožednim stvorom – iako su kvalitetnije živeli plaćajući samo desetak (a danas je pdv 18% sa tendencijom povećanja), i decu mogli da daju na besplatno školovanje u carevinu (a danas samo mrski tajkuni mogu da daju milione da iškoluju svoj porod u inostranstvu), neopravdano se digli i počinili stravične genocide nad Turcima na više mesta: Deligradu, Ivankovcu, Čegru, Mišaru – gde je čak i jedan pravoslavni pop okrvavio bradu. Na kraju su na podmukli način se uvukli u Beograd, u tvrđavu, i navalili na dvorove i garde. Ne samo da su izvršili genocid nad Turcima, nego su silovali Turkinje, poneki i višestruko, u čemu se najviše istakao, u skladu sa prezimenom, dotad neznani Milenko Stojković, koji je blede i prozračne Turkinje odveo na ostrvo Ada Kale, odakle mu nisu mogle umaknuti jer nisu bile vične plivanju.

Vremenom, nakon genocida kojim su proterali Turke iz gradova, neki odmetnuti Huligani su se nastanjivali u njima – obuvali se, oblačili još jedne (donje) gaće, prali i kad ne padnu u blato, turali monokle i puštali bakenbarde – ali, većina Huligana je ostala verna svojoj iskonskoj tradiciji, življenju i oružju.

 

           

 

Levo: Huligan sa svojom lepšom polovinom – uvek su birali niže i slabije da mogu lakše da ih biju; u sredini: Huligan, opremljen i pripravan za vršenje radnji genocida; desno: Huligan do samoga kraja ne ispušta oružje iz ruku!

 

Kad god bi zapucalo, huligani su masovno grabili oružje i jurili u nove genocide. Pošto su odreda  bili nepismeni, strana im je bila upotreba modernih artiljerisjkih oruđa (top) jer nisu umeli da određuju koordinate, a trešnjev top koga su nosili na krkače i iz koga su prangijali nasumice – raspao se jer su ga načeli žišci. Išli su dakle samo sa puškom, nožem i zubima, ali pošto su uglavnom bili krnjavi, puštali su i nokte, kojima su neprijateljima vadili oči.

U predahu bojeva, sviknuti na zemunice u kojima su boravili (oni kultivisaniji u čatmarama sa zemljanim podovima), kopali su rovove, i u njima najradije provodili vreme. Starešine su uvek, sa isukanon sabljom prve iskakale iz rova, sviknute na kuršume sa čela ili sa leđa, po zasluzi, i po prilikama. Istina, neki Huligani su i po noći potajice napuštali mila boravišta – rovove – jer su im starešine tražile žive neprijateljske jezike. Pored jezika, oni su natrag donosili i noseve i uši, a poneki i švajcarske satove jer su mislili da su to živi stvorovi. 

Kad je najviše zagustilo, oni su, umesto da muški stanu na božurovom polju, samo sada okrenuti na suprotnu stranu, ka zapadu – kolektivno izdali zemlju i ogranizovano u kolonama pobegli na more u vreme kada je u otadžbini trebalo krvariti, a nije bila ni sezona jer je u Skenderbegovoj zemlji sneg padao po smetovima  – a onda, posle dužeg  odmora i preplanuli, prostački navalili na profane Zapadnjake i braću Bugare, zajedno sa Crncima iz francuskih kolonija, koje su im dodelili kao logističku podršku. Pošto su Huligani od dugog boravka na moru bili preplanuli, ini, Nemci, Austerci, i, dakle, braća Bugari, pružali su aktivan otpor, misleći da to navaljuju samo poludivlji kolonijalni Crni Francuzi; inače, da su znali da su to Huligani koji su pocrneli od mora – odmah bi se razbežali, u strahu da se ne ponovi genocid kao nad Turcima.

 

     

 

Levo: Postupci Huligana bili su uvek naopaki: dok svi idu u  Insbruk, Sent Moric, Bad Gaštajn i druge zimske centre – Huligani u kolonama odlaze na more!

desno: Huligan po dolasku na more, usnimljen iz potaje na nudističkoj plaži.

 

 

Dok svet drhti od kanodada, dok se na frontovima po Evropi guše u krvi – Huligani igraju kolo u Solunu, za koji bezobrazno tvrde da je njihov!

 

Nakon izvršene agresije s mora, na njive koje su odahnule od njihovih oštrih plugova i tupih motika, ponovo su prionuli još žešćem zlostavljanju domaćih životinja koje su, u međuvremenu, propustile priliku da se povuku preko Save i Drine ka pitomijoj Evropi; ponovo su navalili u šljivike da ih nemilosrdno stresaju, gramzivo sakupljaju njihove plodove i da ih, kao u paklu, trpaju u karakazane. I onda su uveče sedali u krug oko karakazana, i konzumirali neovlašćeno proizvedene produkte – opijate, nakon čega su počinjali da se još divljačkije ponašaju i psuju toliko glasno, da su se straže braće Bugara povlačile sa granične linije u istočno podnožje Stare planine, a Turci plahovito izvirivali iza Bosfora i Dardanelija.

 

     

 

Levo: Huligani snimljeni iz potaje na tajnoj lokaciji prilikom nelegalne proizvodnje opijata u divljoj destilaciji; desno: Huligani, dileri opijata – preteče današnjih dilera opijata koji rade sa više uspeha jer imaju manja pakovanja pa policija teže uočava.

 

I sve im uvek malo. A šta rade? Rodi voćka – oni samo uberu pa nose na pijace i ucenjuju naše osiromašeno građanstvo. Izvađe krtole iz zemlje, ponekad ih i ne operu već onako sa zemljom (da bi bile teže) opet nose na pijace, mere na kantare i ucenjuju naše osiromašeno građanstvo. Uhvate prase, divljački ga i nehumano prekolju, dok se još jadno u trzajima ne ohladi ošure mu kožu, iskasape i nose opet na pijace pa ucenjuju naše osiromašeno građanstvo. Beru kupine pa i njima ucenjuju naše osirotelo građanstvo. Beru maline, pa i sa njima to rade. Brali bi i gloginje, pa bi i njima ucenjivali naše osirotelo građanstvo, ali je ipak naše građanstvo profanije nego što oni misle, a i nije se baš dotle došlo!

 

           

 

Levo: Predrag Marković – ON se bavi kulturama, a ne Huligani; u sredini: Dušan Petrović – ministar zadužen za odnos sa Huliganima; posledice tog procesa su vidljive; Ivica Dačić – jedini profitirao: da bi došli Vladi (ne personi već instituciji), morali su da registruju traktore, i tako ih fino navukao da napune budžet.

 

Dakle, šta Huligani rade – oni, kao, seju kulture. Pa svaka biljka, kad precveta i sazri joj seme, sama se poseje – raznese vetar na sve strane pa ima mnogo toga više, a oni to sakupe i seju samo na jednom mestu koje oni nazivaju parcela i koje je jedva desetak ari, ako ga nisu po smrti oca sudski podelili sa bratom i ako se nisu sa komšijama potukli oko međa. Kao – oni se bave uzgojem nekakvih kultura. A stignu još i da se obrijaju pa i nokte da iseku, da im se zemlja ne skuplja pod njima. A pogle’te ministra kulture – čovek, koji se zaista njome bavi, ne stiže ni da se obrije, ni da skrati – nego ujutro, dok pripinje pantalone, sve vodi računa da je učkurom i kaišima ne poduhvati i prepaše, pa da posle zbog toga ne može da diže glavu visoko.

 Huligani ne zarezuju ni popove, ni vlast. Psuju Boga, i ne plaćaju porez. Na inkasante huškaju šarplanince i seku motornim testerama bandere, ako ovi od struje krenu uz njih. A ministru poljoprivrede oči se napele i izašle iz duplji, obuljavio čovek načisto od muke, i njemu brada preti da krene ka pojasu, pa sve da krene u potpunu propast. I konje, te rasne i plemenite sorte, koje se i jašu i zaprežu i bičuju, rasprodali; teško im da ih hrane i timare, i pokupovali traktore. Pa sada, čim im nešto nije po ćefu – ko nekad oklopnici vlastelini – evo ih u krdima na traktorima – pa na drumove. Pa se poređaju, pa se prepreče. Pa pogase traktore da motori ne rade na prazno i ne troše gorivo jer im je, kao, euro dizel preskup i malo subvencionisan. Da građanstvo još vozi fiate, možda bi se neki i provukli ispod njihovih ogromnih točkova, ali gde ćeš pasatima i mercedesima. Ni policija im više ništa ne može – navalili, pa svi registrovali traktore, i sada, shodno tome, registrovani imaju pravo slobodnog upravljanja i kretanja motornim vozilom po putnoj površini od javnog značaja, propisanom brzinom. Toliko je bilo tih registracija, da je Dačić stekao imidž jedinog koji profitira.

 

       

 

Levo: Prvi pokušaji Huligana da blokiraju saobraćaj u Beogradu; desno: danas su motorizovani, i mogu im se suprotstaviti samo tenkovi, ali nema ko da ih izvede.

 

Zato Huligane niko ne voli. Ne voli ih ni vlast, ni opozicija. I zato im niko i ne dolazi. Pa i kad im, silom, dođe – šta se desi? Je li, po dolasku u njihova opasna staništa, Boris Tadić pomilovao nekog Huligana? Bar one retke male (jer se Huligani sve manje razmnožavaju), one kojima još sline cure niz bradu jer njima nije poznata institucija maramice, i koji nisu još dorasli do traktora? Ne, radije je milovao prljave prasiće rizikujući da dobije šugu, slinavku, crni prišt.

 

 

 

Huligani snimljeni iz potaje na nepoznatoj lokaciji kako zlostavljaju krave

 

         

 

Levo: Boris Tadić, Psiholog: “U Drugoj Srbiji, sa kravama treba postupati demokratski!”; u sredini: Boris Tadić, Vizionar: “Kad se izborimo sa organizovanim kriminalom, korupcijom i Huliganima – evo, ovako će svaki naš osiromašeni građanin moći da dođe u prirodu i slobodno ubere!”; desno: Huligani doskočili ministru Dačiću u pokušaju da im se naplati kazna za nepropisno parkirano vozilo.

 

Ali, ako je za utehu, u nekim delovima zemlje, pogotovu na Istoku, situacija se poboljšava.  Njihova staništa, staništa Huligana, su sve praznija – neka čak i potpuno prazna. Njihova snaga je sve manja, toliko mala da pojedinci ne mogu sami ni do bunara, ni do stoletnog duda ne bi li im u krilo pala koja dudinja, a kamo li do pijace da tamo ucenjuju naše osiromašeno građanstvo.

Zatire im se seme.

Dobar deo vekovima zarobljenih životinja, sada u sve većem broju slobodno i nesputano hoda nenarušenim prostranstvima naše lepe prirode: Vešte mačke mogu da ulove plen po sopstvenom izboru, a ne da upornim mjaukanjem i poniznim maženjem o blatnjave nogavice Huligana umoljavaju suvu koru hleba; psi vraćeni majci divljini mogu da se podsete slavnih vučjih podviga svojih predaka, a ne da šene pred Huliganom za milost u obliku oglodane kosti ili prekjučerašnjeg okrajka ili da, lišeni i toga, ne daj bože, jedu govna. Kokoške su sada slobodne da lete nebom, a ne da žive pod stresom i da od psihologa Borisa Tadića čekaju Kokošiji sedativ...

 

       

 

Levo: Tomislav Nikolić, Predsednik: “Lako je meni sa Huliganima, sada, kada sam posle dve godine sreo Miškovića! Ima da mu naredim da im pokupuje sve njive, pa će da budu mirni, kao bubice.” Desno: Mišković – “Tajkun” (navod ambasadora Konuzina): “Ne samo da ću da im pokupujem njive, nego ću da ih pretvorim u ovo”.

 

Uskoro neće biti divljih Huligana, koji će ometati vlast, i naše društvo će krenuti uzlaznom putanjom tehnološkog i opšteg razvoja. Po našim ulicama slušaće se samo naš lepi jezik, akcentovan uvek i samo na prvom slogu, a ne nekakvi dijalektizmi, i – daleko ga bilo – vulgarizmi.

I uskoro će se, sasvim uskoro, naše građanstvo suočiti na novom realnošću – biljke će moći i same da nekontroloisano niču, da se seju raznošene vetrom, na svakom mestu. I svako će moći, neometan i neucenjivan, da dođe i ubere, da izvadi krtolu, da otrese voćku, da u krilo nabere maline, da uhvati prase, i to ne ono jednobojno – crno ili belo – već ono lepo prugasto šareno, koje na vratu čak ima i čekinju od koje se može napraviti i dobra četka, kako bi građanstvo moglo njome da otklanja nečistoću. Oni veštiji, dolaziće do jaja direktno iz gnezda; najbrži će možda i hvatati sveže zečeve. 

Sve će biti dostupno i na dohvat, samo treba prvi stići.

 

 

Huligani na blokadi, ali se naša Vlast ne da nadmudriti: Svi ovi su debeli!

 

 

SPLAVOVI

*

Nekada je Beograd bio prestonica Srbije.

Danas je Beograd polovina Srbije. I to jača polovina.

Polovina današnjih Beograđana je, zna se pouzdano, u Beograd stigla sa zapada. Ali ne onog trulog, kapitalističkog.

Za drugu polovinu, koja je stigla ranije, dok Beograd nije bio prestonica (od njih je i postala prestonica), zvanična istorija kaže da su stigli za istoka. Tamo negde, iza Karpata, iza Dnjepra, Odre, Visle. Nenaučeni, ruralni deo koji čini drugu polovinu Srbije rekao bi: Iz pizde materine.

Beograđani su najučeniji ljudi. Oni nisu morali da idu za ovcama, niti da sakupljaju sasušenu travu koja se u ukrštenim rečima zove seno, niti da okopavaju kukuruz, ni da žanju žito koje se tako zgodno rimovalo sa Tito, a kamo li da pleve luk ili da čiste svinjac.

Beograđani su tako, od malena, išli u školu. Najpre su odlazili u male škole koje se zovu obdaništa, gde ih nisu čuvale krezube babe uz priče o Savi Savanoviću i ognjevitim zmajevima već mirisne tetkice u kratkim belim suknjicama, a posle su išli na pripreme koje se zovu predškolsko, i tek onda su polazili u prvi razred, već poučeni – umesto da budu neuki otimani od belih stada.

Beograđani su potom išli na fakultete gde su izučavali za doktore koji leče ljude, a neki su i svraćali na Megatrend univerzitet pa su i oni tako postajali doktori koji ne leče ljude.

Samo noviji Beograđani junačke krvi nisu nigde svraćali, do u onu zgradu na kojoj piše SANU.

Beograđani su napredni i hrabri ljudi. Čak toliko da i u akcentuaciji uvek nasrću već na prvi slog u reči. Da se ne bi osetili manje hrabrim, to čine i dinaroidni došljaci koji su se iz lenosti akcentuacije dohvatali tek na drugom, trećem, a ponekad, bogumi, i na četvrtom slogu – ako je riječ bila podugačka, dok su se njome služili sadeći krompir i duvan, dve od mnogih američkih podmetačina.

Ali, koga danas još zanima istorija?

I zar je išta i postojalo pre Ivana Ivanovića i Ognjena Amidžića?

I oni, kojima je istorija nekada bila učiteljica života, spoznali su konačno da su pogrešno učili.

Od one prve lekcije, koja je učila da je čovek nastao od majmuna; odnosno od njihovog zajedničkog pretka; darvinovski skroz unazad – nastao od nekakvog beskičmenog i slepog crva koji se praćakao u vascelom moru bez kopna, a pre toga bio nekakva ameba. Ne, oni sada moraju da shvate da su ljudi nastali od Adama i Eve, ne računajući jabuku, ali tu se upliće pitanje sa kim su se to parila njihova deca – ako ne međusobno, dakle incestuozno – te je nastajao sve brojniji porod, bez ulaženja u detalje oko boje kože.

 

     

 

Ant (stari Sloven u ukrštenim rečima), uslikan pet vekova pre Hrista u predelu današnje Babušnice,

a zapadnjaci neumesno i bez dokaza tvrde da su se odavde i ovako razbežali.

 

I istorijska tvrdnja da su prvi preci Beograđana došli nekuda iza Visle (dakle, iz pizde materine), verovatna je koliko i tvrdnja da su oni ovde oduvek bili. I za jednu i za drugu tvrdnju ima toliko dokaza, kao i za onu da su pali sa Jupitera. E, sad, ti navodni starosedeoci, Heleni, Rimljani, Dardani, Iliri i ko zna kakvi još, gradili su od kamena pa tako sebi i svom postojanju ovekovečili spomenike, a ovi drugi, Anti, kako ih u ukrštenim rečima često apostrofiraju, živeli su uz medovinu u zemunicama (odakle ime Zemuna) i sojenicama, koje su trulele pre njih – i sad, budi dovitljiv pa kaži šta je istina.

 

       

 

Levo: Dr Janez Paćuka na dvostrukom poslu: Em sakuplja svedoke da je on napisao „Gorski vijenac“ (za „Ljubavna iskustva“ i „Draga Saveta“ u „Čiku“ – svedoke već ima), em sakuplja kamenje za mauzolej na najvišoj crnogorskoj planini – Terazijama;

desno: Jedini živi svedok čuvene zakletve: „Čuj, Bujke, sjebaćemo mafiju do proleća!“

 

Oni sedi, od kojih neki nose i kape Šerloka Holmsa sa ugrađenim dživdžanima kao simbolom Beograda, koji svraćaju u napred pomenutu zgradu od četiri slova, upravo u tekućoj godinici, uz naše poštovane vladike, slave jubilej Milanskog edikta, nesigurni u mesto slavlja (Naisus ili Sirmijum; mada je Naisusu bliži leskovački roštilj i gučanska truba), a ostale vere – baš ni jedna – ne slave nigde, iako imaju razloga: Taj car Kosta, čije prezime nije Čavoški, izjednačio je sve vere u carstvu, bez prioriteta Hristove. Ali, ko sme, a da se ne uplaši kletve, zucnuti od tome pred Amfilohijem.

Više od šest vekova, a naročito u pretposlednjem i poslednjem, prvaci, pre kose tanke i uspravne debele, sriču o našem kosovskom porazu. A u zapadnim analima zapisano je kako su zvona crkve Notr Dam u Parizu, gradu koji je kasnije postao osvetljen, zvonila u znak pobede Srba jer tumači zapadnjačkih zavera protiv Srbije uvek činjenice izvrću naopačke. Da, zvonila su zvona i 9. juna đavolje 1999. (istina, ne u Notr Damu) u znak najnovije srpske pobede, ali su poraženi za dva dana stigli gotovo blizu Kruševca. A što su Turcima, ako su tada stvarno pobedili na Kosovu, trebale decenije da se domaknu do istog mesta od turbeta, makar sa nepotkovanim konjima, i makar ih terajući unatraške.

 

   

 

Danas se retko i malo čita; oni koji su čitali Hemingveja pre nego što se ubio, znaju za kim su zvonila zvona Notr Dama: za pobedu Marka il Muse Kesedžije

 

Isto tako, saznalo se da je Marko, taj neponovljivi junak za koga su Ahil i ostali bili mala deca, još Kraljević na Šarcu, u stvari poginuo kao turski vazal boreći se protiv braće Vlaha – pa sad, hajde izbriši i Musu Kesedžiju i Vilu Ravijojlu; mani šta će to hromi Vuk na to da kaže, nego šta će nam od čitanki ostati – prekratki su Ršumovićevi brkovi; o čistoti njihovoj da zborimo.

Ili svetli primeri novije istorije kada je Tito iz Žikicine ruke opalio u žandara pred mesnom zajednicom u Beloj Crkvi i tako počeo rat sa mrskim zavojevačima Nemcima – a čiča Draža, tada već tromesečne kudrave brade, šnirao opanke na Ravnoj gori.

Užice je moglo da nekoliko decenija ima registarsku oznaku DU (Dražino Užice) ili čak ČU (tada bi ga mešali sa Ču En Lajem), a ne TU, da je uvažen ulazak vojske sa severa koja je na kapama imala kokarde, umesto ulaska vojske sa juga, koja je imala oznake kasnije formiranog fudbalskog kluba, jedinog osvajača evropske i svetske fudbalske titule; vojske od od koje su nastale delije, odnosno romi, koje su grobari ranije, dok to nije zakonski drugačije rešeno, nazivali ciganima.

I kolika je istinska tvrdnja da su temelji nove (zato što je stara bila trula) jugoslovenske države udareni simbolično baš u Jajcu, a ne u Jalti – i da li je to, vezano za mesto nastanka nove države, neko namerno zamenio tri zadnja slova. Koliko je istorijski pogrešan bio takođe simbolični odgovor Čičinim kongresnim odlukama u mestu sa strašnim imenom Ba, kad nikoga nisu uplašile.

I koga su to spalili pred berlinskim bunkerom, ako se danas prodaje knjiga sa tvrdnjom da je zla Čaplinova karikatura iskićena svastikama, napuštena i od Eve Braun zbog zanemoćalosti i razlike u godinama, umrla mirnom smrću pod toplim argentinskim suncem?

 

 

Da je Čiča, klateći noge sa Ravne gore 1941, ko ja sa balkona 1991, umeo da uzvikuje „Juriš“ –

druga bi se pesma sada pevala!

 

I uzalud danas Ministarstvo pravde pravi nekakvu Komisiju i daje im motike u ruke da, nenavikli, kopaju po adama i livadama: nema Dražinih kostiju (sem nekih ćurećih); nema, jer nije nikada ni streljan. Tito, taj veliki meštar, prodao je tajno Dražu Amerikancima za silne donacije i kredite, pa je i on, Draža, tamo preko mora umro. Eno mu tamo i spomenika. Zar i u kapitalnom delu srpske književnosti „Noć đenerala“ koji je zapisao srpski Šolohov – Vuk Danice Drašković – nije upečatljiv vanredni opis poslednje đeneralove noći, kada mu drug Krca, nakon što ga je zamenio sa drvetom uz koje se diže noga, oteo trešnje koje je njemu (đeneralu) donela žena i jedući ih u slast, jetko primetio: „Majku im jebem, kako su slatke ove trešnje! Prave izdajničke!“. Ako i onaj dživdžan sa akademske kape dr Janeza Paćuke zna da trešnje zru od početka do kraja maja (izuzetno, u godinama kad se zima naroguši, traju i do sredine juna, ali se dotle već napune masnim belim crvima), podatak da je Krca oteo trešnje Čiči 14. jula ravan je neverovatnom, sem da su one iz zamrzivača, a tada ovaj potrošač električne energije nije bio poznat u našem društvu, iako smo izumeli Teslu.

 

 

Zar ova poza i slika Čiče sa navodnim dželatima ne izaziva sumnje u zvaničnu verziju streljanja?

 

Pa i Titu - mnogi su spremni da uz nju stanu – pod nadgrobnom pločom leži sumnja: prodat Rusima ko Nevidljivi; dat u naučne svrhe; smešten u masonsku ložu; pohranjen u bečkoj ćesarskoj grobnici kao vanbračni sin; sakriven ispod balsamovanog Lenjina; ukopan u Kumrovcu pod dudom.

I sad, hajde, baš je neukusno, da pominjemo i sumnje vezane za voljenog druga Slobu.

 

                

 

Tito, Draža i Đekna još nisu umrli. A kad će – ne zna se!

 

Kakogod, učeni iskustvom više nego knjigama, sa sumnjom u soptsvenu počeli smo da sumnjamo i u tuđe istorije. Počele su, što narod kaže, da nam se otvaraju oči. Ne mora više da čekamo nekakvog Helena zvanog Filipides da pretrči preko polja Maratona, da nam nešto dojavi, pa da umre. Sada, ako ga nije pojela maca – samo stisneš miša, a on ti odmah otkuca sve sa interneta. I pre no što smo u majku sisali. I šta je Šaper Davitelj napisao na Borisovom tviteru. I šta su rekle Jeca i Ceca. I gde je Mrka pogodio svirku. I šta Vučić predviđa kroz sedam dana.

 

 

Taman je Nil Armstong zaustio da kaže: “Ovo je mali korak za čoveka, ali veliki korak za čovečanstvo”, kad neko otvori vrata u studiju i dunu promaja!

 

I opet su Beograđani, što je razumljivo, provalili jednu od najvećih istorijskih laži. Kao, prvi je Ameriku osvojio Kristifor Kolumbo, onaj koga je prevrtljivi Panonski Mornar (od kada nemamo more, prezime mu pišu sa izmenom na prvog i trećeg slova), nazivao „Crni sine“, iako nije bio Srbin, još manje Arapin. Da, po njemu je (Kristiforu) nazvan i onaj simpatični Bilov ministar, koga je naš (takođe simpatični) Žika Jovanović iz Jagodine pokušavao da dribla na neutralnim terenima, a onaj je ionako bio član poraženog tima danas već zaboravljenih nogometaša: Solane, Blera, Klarka, Šeja...

 

             

 

Levo i u sredini: američki Vuci Brankovići: kasno stigli Amerigo Vespuči i Kristifor Kolumbo; desno: Istorije se možda o njih ogrešila: Asteriks i Obeliks

 

Pa zašto se onda ne zove kontinet po njemu već samo Eskobarova njivica Kolumbija na jugu na kojoj se gaje biljčice sa znatno opijajućim dejstvom cvetovima od našeg belog bagrema, i gde je igrao naš Šeki. Zato što je, tvrde neki, pre njega tamo dospeo Amerigo Vespuči, pa je po njemu krštena Ameriga. Ali je pijani pop koji je krštenije upisivao, kao kod mog dede Mijodraga, načinio pravopisnu grešku. Da su je nazvali Vespučija, možda se to i ne bi desilo. A i nekako lepše i otmenije zvuči.

Lažna je naučna tvrdnja da bez ove dvojice ne bi bilo ni Baraka Obame, ni Vajata Erpa, ni Bufalo Bila, ni Dejvi Kroketa, i da bi naše mlade revolucionarne generacije umesto na pustolovinama Čika, Marka i Žalosne Sove, odrastali na samo na Mirku (Slavko, pazi metak!) i Mirku (Hvala, Slavko!). I ne bi sada pola Srbije (dakle, Beograd) imao na umu samo – u Ameriku.

 

      

 

Dvojica crvenih sinova; treći je (slici teže verovati), beli. Prvi Kristifor, Crni sin, pominje se samo kao junak u glazbenom remek delu čuvenog panonskog skladatelja koji je tri puta video Tita.

 

Istina je jedna: To tamo, sada nazivano Amerika, otkrili su Nordijci. Istorija još ne raspolaže čvrstim dokazima da li je to učinio divlji i bradati Lajf Erikson ili su to bili Astertiks i Obeliks.

Nepobitno je samo jedno: Ameriku su otkrili na splavovima.

Kad je, dakle, pala crvena banda, kad smo pocepali ideološku istoriju i geografiju, Beograđani su, odmah po saznanju i u toj nameri, krenuli na splavove.

Mučniji su redovi ispred ambasada: sporo se mickaju, greje sunce, a semenkari i sladoledžije sa Marakane slabo navraćaju.

 

 

Ovo je bolje i sigurnije od reda pred ambasadom!

 

Splavovi, brate! Na njima se otkriva Amerika!

Pa spremne goluždrave radosne cice. Pa puni džepovi noževa i para. Pa berete i beretke. Pa Crni panter. Pa Marko Bulat Okudžava. Šta je Panova frula prema tom glasu? Šta je slavuj prema tom pevanju? Pa Di Džej Krmak! Pa dah i čari iz Kolumbijice – treba se naviknuti pre polaska.

Nema zime, brate!

Nema krize, brate!

Samo neka drma!

Svi na splavove!

 

  

 

Levo: Evo nas, na splavu! Spremne za Ameriku!

Desno: Bože, ko mi je ukrao veslo? Kako ću ja sada da budem galijotkinja do Amerike?

 

Splavovi su, konačno, za one neupućene iz ruralnih krajeva (gde vodice tek grgolje potočićima i mreškaju u baricama u kojima pišaju žabe, umesto da teku Dunavima i Savama) – pokretna plovila kojima se upravlja sa strane pomoću dugih pljostnatih motki koje na nazivaju veslima. Oni su jeftinije izrade jer se prave od balvana, i sigurni jer plutaju na vodi i nemaju dubok gaz kao „Titanik“ pa da udare i potonu. Oni su praktični jer štede gorivo, pošto nisu na motorni pogon, a štede i ruke, ako se okrenu niz maticu pa ih ona nosi.

A ovi, beogradski, stoje.

Sve dok se, jednoga dana, jedne večeri ili jedne noći, možda čak i u blaženo praskozorje, neko ne seti da ih odveže od ove turobne i tmurne srpske obale, i tako niz vodu odu.

U tri lepe amerike!